Кафана будућности – без дима, песме и бакшиша

Година је 2013. У сабласно пустој сали за ручавање једне од малобројних преживелих кафана, неколицина гостију разговара. У крчми је тихо, јер власник бојкотује плаћање такси за пуштање музике. Законом је забрањено уживање цигарета, па посетиоци грицкају нокте. Док одлазе, конобар се јада како нико не даје бакшиш. Гледајући леђа гостима, газда кафане се заклиње да ће затворити локал…

Да ли ће овакав орвеловски сценарио постати стварност? Јесу ли спорови око плаћања накнаде Организацији музичких аутора Србије – Сокоју и Организацији произвођача фонограма (ОФПС), за пуштање музике у локалима и забране пушења у њима, први тактови посмртног марша за кафане?

Никола Димитријевић, председник Општег удружења угоститеља Београда, сматра да ће свих 500 чланова од данас, сходно позиву Уније послодаваца Србије, престати да плаћа рачуне за пуштање музике, због, како кажу, превисоких износа за емитовање лаких нота. Угоститељи истовремено оспоравају предлог нацрта закона о заштити становништва од изложености дуванском диму, којим је предлагач – Министарство здравља – предвидео потпуну обуставу уживања дувана у угоститељским објектима.

– Кафана служи да у њу преместимо пороке из куће. Ако данас забране цигарете, сутра ће можда алкохол и пороци ће се полако вратити у станове. Жена која дође кући после посла, где сатима није смела да пуши, палиће једну за другом док деци спрема ручак. У другом делу стана играће се клинци и удисати дим – прича Јован Мрђеновић, власник ресторана „Табор”.

Лицемерно је, каже, да људи који су се хвалили приватизацијом дуванских индустрија причају о штетности пушења.

– Зашто не затворе фабрике за које су полагали камен темељац? Утрапиће угоститељима да пазе да ли се пуши у локалима, уместо да шаљу инспекцију. Ако треба да потказујем госте који пуше, онда превише траже од мене – буни се Мрђеновић.

И Зоран Марковић, менаџер бистроа „Херцег Нови”, истиче да је кафана без дима и музике незамислива.

– Кад се музика стиша, људима одједном постане непријатно. Посетиоци се осећају слободније ако нешто свира у позадини – каже Марковић.

Није му јасно по ком основу Сокој и ОФПС наплаћују тарифе, кад немају потписан уговор са рестораном.

– Они се само прикључе на Интернет, провере ко је власник локала и пошаљу рачун, без обзира на то да ли и колико пуштам музику. То би било као када бих ја неком испоручио цех за десет ћевапа, уз коментар: „Па, могао си да их поручиш, сам си крив ако ниси” – сликовито објашњава Марковић.

Мира не дају и ниске напојнице. Никола Димитријевић каже да се бакшиш, ако га уопште буде, од некад уобичајених десет, спустио на три одсто од цеха. У Европи се, истиче, и даље сматра да је десетина уобичајена част, док је „преко баре” другачије.

– У САД је бакшиш обавезан и истакнут на рачуну, а износи између 15 и 25 одсто од цеха – каже Димитријевић.

Да висина части зависи и од понашања особља, сматра и Зоран Димић, менаџер ресторана „Морнар”. Он каже да и бакшиш мора да се заради”, али да конобари треба да буду љубазни и ако награда изостане.

Негодујући због забране дуванског дима, наглашава да у кафану човек не долази да се лечи, већ да среди мисли уз чашицу ракије или шољу чаја.

– Разумљиво је да нема пушења у цркви, канцеларији, позоришту, али у кафани и поред свих преграда непушачи ће да осете дим – каже Димић.

У ресторану „6 и 400” постоје „одаје” за пушаче и непушаче. Михаило Радовић, власник, каже да није за потпуну забрану уживања цигарета. Бакшиш и сам даје, а прија му тиха музика у кафани.

– Београђани су познати по томе да не „шкртаре” на напојницама. Док сам конобарисао у Црној Гори, утркивали смо се ко ће пре да услужи туристе из Београда, јер су остављали бакшиш уз свако пиће – говори Радовић.

Поносан је на то што боемски шмек у „6 и 400” негује његов син Неша, који, када се окупи весела екипа на челу са глумцем Драганом Николићем и, поврх богате трпезе после поноћи пожели бурек, отрчи до прве пекаре да им удовољи.

Представио нам се као Петар Петровић, Србин из Канаде, гост ресторана „Сунце”, и објаснио како је доскочио забрани пушења у земљи „јаворовог листа”.

– Моји пријатељи држе неколико ресторана у Канади, где пушење није дозвољено. Ми пушачи сачекамо крај радног времена, па одемо код другова у пуст локал. Онда забравимо врата и пушимо до миле воље – објашњава Петровић.

Д. Буквић – Д. Јокић