Глобални играч

Вацлаву Клаусу, за разлику од Леха Качињског, није „занемоћало” пенкало приликом јучерашњег потписивања Лисабонског уговора. Док је пенкало пољског председника већ добило надимак „последњи пољски евроскептик” и на хуманитарној аукцији продато за 4.285 евра, „рад” Клаусовог пенкала обесхрабрио је већину евроскептика широм Старог континента.

„Некрунисаном краљу евроскептика” мора се признати да је практично као појединац додатно прилагодио „Лисабон” за који је у Ирској, на пример, било потребно да гласа „против” око 850.000 људи на првом референдуму. Ова Клаусова „победа”, чини се, више служи за то да се не упрља његов образ безусловним потписивањем „Лисабона” него што заиста ишта мења у реформи уније. То што је испословао да се Чешка, попут Британије и Пољске изузме из обавезе примене Повеље о основним правима није променило кључне промене које „Лисабон” доноси у ЕУ, а које Клаус види као стварање „наддржаве са врло мало демократске контроле”.

Евроскептици, нарочито они у Великој Британији, усвајање „Лисабона” виде и као „крај 200 година модерне демократије у западној Европи”, док они најогорченији чак сматрају да би ЕУ могла да подучи Авганистан о томе како игнорисати вољу гласача. За духовите евроскептике вест о ратификацији гласи: „Председник Евростана Хамид Шах Барозо прогласио је победу у бици за ратификацију Лисабонског уговора након што се повукао његов последњи ривал Абдулах Клаус”.

Контрадикција у ставовима евроскептика огледа се у томе што управо „Лисабон”, први пут, у пословима ЕУ даје знатно већу улогу националним парламентима, односно парламентарцима који су израз воље грађана држава чланица. Осим тога, државе изузете од обавезе примене Повеље о основним правима изузеле су своје грађане од низа права до којих могу доћи пред судом.

Осим увођења председника Савета ЕУ и шефа дипломатије, оно што је једна од највећих вредности „Лисабона” јесте то што ће ЕУ постати компактнија организација у светској економској и геополитичкој трци, једном речју, глобални играч. Упркос томе што је, на пример, Немачка економски веома снажна, она у европском блоку може много боље да парира глобалним играчима, попут Кине. Наравно, многи ће рећи да ове две земље нису за поређење јер само осам одсто грађана Кине живи у складу са европским економским стандардом, заборављајући да је то око 120 милиона Кинеза што је за 50 одсто више од броја држављана Немачке.

Дакле, тек уједињени Европљани могу да се изборе са бескрупулозном борбом на међународном тржишту, али и на политичкој сцени. Свакако, још дуго ће бити недосањани сан то да се зна одговор на чувено питање Хенрија Кисинџера „који је то телефон који треба окренути у Европи да би се чуло шта Европа мисли”. Ипак, тежња ка јачој интеграцији омогућиће ЕУ да брже реагује, пре свега, у вези са питањем економске кризе, енергије и климатских промена.

Евроскептицима, пак, „Лисабон” омогућава да кад дођу на власт у својим државама да покрену процедуру ишчлањења из ЕУ. Наравно, ако им се то исплати.