Када, ако не сада

Јелена Марковић, сликарка која већ две децeније живи и ради у Лос Анђелесу, после неколико година паузе представља се изложбом слика и објеката под називом „ If not now, when?” („Када, ако не сада”), до 14. новембра, у Галерији СУЛУЈ у Београду.

Главни актери Јелениних дела су сликане речи, као замене за призор и наративне сцене типичне за традиционалну уметност, као упечатљиве белешке тока свести. Насликане речи попут D ONT, SHAME, PAIN... снажно преносе емоције, измамљују осмех , препознавање и врло брзо проналазе пут до посетилаца. У краћем разговору за „Политику”, Јелена Марковић каже:

– Изложени радови настали су током ове године, а назив изложбе „Када, ако не сада” дала сам после бројних питања пријатеља када ћу, коначно, излагати у Београду.

На питање да ли њене слике имају поруку, сликарка појашњава:

– Поруку првенствено дајем самој себи, а онда и другима преко слика које су реакција на нешто што се дешава у мом животу. Реч постаје главни актер на мој слици и, самим тим, представља и њено значење.

Слогани реклама (do it, drink it), кратки, ефектни, раскошно декорисани и празни управљају масама, њихова порука је сведена на афирмацију „сугестију која не сме бити критикована и мора бити прихваћена без дистанце”. За индивидуу ту нема места. А Јелена Марковић управо примењује овај канон како би урадила обрнуто: бележила унутрашња стања, проговорила о суштини у својим делима....

– Рекламе су кратке и толико пута се понављају да смо постали попут зомбија. Реагујемо на њих без поговора и идемо да купимо све што се рекламира. Мени су се на том пољу били занимљиви кратки изрази, тачније то како са две речи, знаком питања или узвика може много да се каже – објашњава уметница.

На први поглед, слике Јелене Марковић подсећају на графите, иако је њена веза са графити артом минимална. А на питање колико је боравак у Америци утицао да оно што ради овако изгледа, сликарка одговара:

– И пре него што сам отишла у Америку, графити су били моја инспирација. Била сам њима фасцинирана, али сам се убрзо одмакла од њих. Никада нисам постала графити артист, а ово што радим је нешто сасвим друго. Графити нису, у сваком случају. Америка је утицала на мене. Тамо сам пронашла своје место на уметничкој сцени, излагала сам и самостално (између осталих у „Нина фрост галери” у Лос Анђелесу) и на колективним изложбама. У Лос Анђелесу сам се опробала и у другим областима, радила сам на филму, у анимираним остварењима. Захваљујући искуству са цртаним филмом, почела сам да користим специфичне боје за сликање. Било је дивних искустава, попут рада на Џармушевим филмовима.

Слике које су изложене у Београду ће, највероватније, отпутовати у Минхен, а Марковићева каже:

– Задовољна сам после свега. Испробала сам нове приступе у самој техници сликања, што се види на овој изложби. У сликању ми навиру разне идеје, скица је само полазна тачка. А када бих дословно преписивала скице, умрла бих од досаде.