Крик дивљине усред града

Било би природно да градилишта, као веснике унапређења и култивације грађене средине, прихватамо са благонаклоношћу, ако не нужно са радошћу. Но њихово појављивање у згуснутом ткиву наших већих градова бива дочекано понајвише изненађењем, неверицом, неретко и немоћним отпором. За то има пуно разлога, али су основна вероватно само два. Грађани не морају бити и нису упућени у питања урбанистичког планирања, мада би им било драгоцено да користе институт јавне расправе кроз могућност постављања примедби на планове.

Већина, отуда, рађање градилишта види као последицу каквог мутног спрезања интереса капитала са урбанистичким, градским и републичким службама. С разлогом: довољно често били су сведоци изигравања општег интереса зарад појединачног, при чему су се планерске службе умеле осведочити као пуки проводници инвеститорских наума, а њихови документи показати као професионална униформа оденута ради „свечаности“ увећања богатства већ богатих појединаца.

Друго, читавим својим спремањем, вођењем и изгледом, поједина градилишта представљају праву пошаст за град и градски живот. Као позорја свакојаке несношљивости – нереда, буке и нечисти – она читаве градске блокове уводе у ванредно, а становнике у трпно стање. Често осионо протегнута у јавни простор, необележена, неограђена и необезбеђена, затрпана механизацијом, залихама несложене грађе, хрпама песка, шљунка и шута, који се расипају по улици, неретко остављена, каткад и закоровљена, представљају опоре исказе небриге за урбанитет и урбано. Неовлашћена блокада саобраћаја, прашина и блато, целодневни земљотресни услови живота у суседству, неосигуране темељне јаме, непројектоване скеле, оглушивање о налоге безбедности, хазардерско и готово самоубилачко понашање радника, опијање, довикивање, изливање отпадних вода – такав је сликовни, звучни и мирисни обол наших градилишта.

Завесе у дроњцима, мешалице на коловозу

Почесто је стање таквих градилишта сасвим непријемчиво за прописе, оно је њихов искривљени, бурлескни одраз. Као таква представљају опасност и претњу, не само током градилишног процеса, већ трајно, јер се последице импровизација петрификују у недостатке зграда грађених на корист барем неколико генерација људи.

Поједина су, заправо, ридикули организованог, одговорног и озбиљног грађевинарства. Уместо према нормама, равнају се према импровизаторским способностима извођача, шефова градилишта, самих радника, а кроз специфична испољавања тренутног надахнућа, апсурда, незнања или немара. Оно што у јавном простору прво пада у очи јесте прописана лимена ограда, као по правилу ругобни провизоријум: када уопште постоји, склепана је, искривљена и нахерена, каткад замењена обичном пластичном мрежом, што чини слободан приступ беспосленима, животињама, возилима... Надаље, заштитна завеса којом би требало застирати прочеља, и она ако је уопште има, већ после неколико недеља је исцепана, њише се на ветру и виси преко зграде у дроњцима. Без обзира на могућности, на бројним градилиштима маневар механизације бахато осваја простор, трајно зауставља саобраћај, често затире и зелене површине. Мешалице за бетон се каткад постављају и насред коловоза, тротоари по правилу присвајају. Како се ретко уопште перу, камиони по изласку са градилишта постају преносиоци блата и прашине.

Сигурност радника је посебно занемарена област, често само ради пуке уштеде. Гологлави трудбеници, без заштитних опасача, без шлемова, без прслука, без рукавица, послују на унутрашњим степеништима и вишим спратовима без озбиљних сигурносних ограда и мердевина. Премда су у епицентру заглушујућег тутња булдожера, пнеуматских чекића, рике утоваривача, бетонских бушилица и моторних тестера, ниједан нема штитнике за уши. Из овога следи грозоморни биланс падова са скела, смртоносне повреде радника, сваковрсна доживотна инвалидност.

Напослетку, конструкције за заштиту од обрушавања земље на појединим градилиштима се изводе безмало у декоративне сврхе, каткад и уз кривотворене пројекте обезбеђења, што је доводило до урушавања суседства (Дубљанска 35, 27. марта 12), чак и превртања кућа (Чубурска 11), да поменемо само три недавна примера.

Малтер са задахом

Посебно нејаки императив је онај који налаже бригу о хигијени и здрављу на градилиштима. Чуло вида и чуло слуха сједињују се у јединствен доживљај већ на клацкавој фосни која води у унутрашњост грађевине „сиве фазе“. У олфактивном пастишу испарења горива, мирису свежег бетона, арматуре и зноја увек се осети још нешто. Ма колико нас говор о томе може постидети, тешко да има домаћег градилишта које је за свог трајања успело да избегне амонијачни смрад, присуство отпадних текућина људског метаболизма.

Због тога су, дакако, она и легла заразе, жаришта инфекција. Но, да ли је ико приметио да је зато, на пример, и овдашњи малтер специфично „продужен“, те да уз минерално везиво, песак и воду, амонијак дође као „градиво“? Да ли је неко, посебно они којима је посао да то спрече – службеници министарства рада, здравља или животне средине – размишљао о томе да тај састојак, уз помоћ оног мачака и паса, бива уграђен у све спојнице цигле, теранове, зидове и портале наших профаних, зацело и сакралних здања. Или о томе да већ нема гламурозне новоградње, мерене стотинама хиљада, па и милионима евра, на Врачару, Дедињу и другде, којој није потребно време да смрад буде надвладан мирисима Доместоса и Долче & Габане.    

Ако се нешто коренито не промени, бројна наша градилишта одаваће се и даље као какав крик дивљине усред града, примитивни предачки забран у коме је допуштено оно што је за град недопустиво.