Ризик понављања

Много је изрека које би се могле применити на одлуку продуцената (Радио-телевизија Србије и „Кошутњак”) да после само годину дана од „Рањеног орла” изађу пред гледаоце са серијом „Грех њене мајке” – по литерарном предлошку исте списатељице, Мирјане Јаковљевић Мирјам, са истим ауторским тимом који предводи редитељ Здравко Шотра, делом и са истом глумачком екипом. Мудри Латини би рекли: „Repetitioestmaterstudiorum”, а наш свет прозаичније: „Исто то, само мало друкчије”. Фудбалски селектори радо користе фразу: „Не мења се тим који добија”, али тенисери, рецимо, тврде да је лакше стићи до трофеја него га сачувати на истом турниру следеће сезоне.

Шта ће од наведеног бити применљиво на серију која је управо почела знаће се на њеном крају, после 18 најављених епизода. Али, после прве, јасно је да су њени творци пожурили да заплове на таласу старе славе. „Личи”, како каже реклама за „бакин колач”.

Несумњиви успех „Рањеног орла”, велика популарност коју је стекла прича смештена у тридесете године прошлог века, почивао је умногоме на промени којом је освежен уобичајен, текући ТВ репертоар. Жанровски првенствено, јер је мелодрама (не рачунајући обиље латиноамеричких теленовела) у понуди потиснута кримићима, докторским и адвокатским сагама, комедијама...

Затим, време догађања померено је из садашњости, којом се баве све остале домаће игране серије, у прошлост. И док се раније по правилу поглед уназад усмеравао ка великим темама националне историје зарад реконструкција епохе, овде је реч о приватним историјама и интимним заплетима. За ауторе је било подстицајно, а за гледаоце занимљиво, да уђу у свет грађанске Србије, у његове навике, обичаје, моду, стил опхођења. Серија га је приказивала са уважавањем, а гледаоци су га прихватили са уживањем. .

Подразумевала се, и прихваћена је без приговора, извесна наивност па и бајковитост овог ТВ романа. „Вишак” емоција у „Рањеном орлу” није шкодио. Могао је и да прија.

У „Греху њене мајке” одмах се уочава исти жанровски образац, исти поступак стилизације, исти начин стварања емотивног набоја. Уводна епизода, међутим, патила је од неуједначености. У првој њеној трећини преовлађивале су лепе слике, „говор” немим призорима, музиком, раскошним амбијентима, ентеријерима, пејсажима. А потом је само дијалогом, „препричавањем” више но другим средствима, саопштавано шта се збивало, осећало, намеравало… Кључним драмским моментима могло се посветити више времена и пажње… Готово аматерски изведена сцена с представљањем интернатских другарица главне јунакиње могла се и изоставити… Мушкарци и жене нису убедљиво ликом остарили у распону од осамнаест година… Претенциозно је деловала употреба енглеског језика…

Но, Неда је тек ступила на сцену и прича тек почиње. Ризично је предвиђати да ли ће ова серија деловати на публику исто као и претходна, хоће ли сад бити још већих очекивања или нешто мало мањег интересовања..

РТС по свој рилици унапред верује да никаквог ризика нема.