Од џинса до униформе

Момо Капор (Сарајево, 1937), сликар и писац, добитник је награде за сатиру „Радоје Домановић”, која се додељује за укупан допринос књижевној сатири. Капор је аутор више од четрдесет књига: романа, приповедака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе.

По професији је сликар: дипломирао је сликарство на Ликовној академији у Београду 1961. године у класи професора Недељка Гвозденовића. На књижевну сцену ступио је почетком шездесетих година као аутор радио, телевизијских и позоришних драма.

Његови романи налазе се на листама домаћих бестселера. Најпознатији су: „Фолиранти”, „Провинцијалац”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хроника изгубљеног града”, „Последњи лет за Сарајево”, „Конте”, „Елдорадо”, „Англос”, „Исповести”. Капорова дела преведена су на двадесетак језика. Изложбе слика имао је у Њујорку, Бостону, Женеви, Франкфурту, Лондону, Београду... Илустровао је велики број својих књига и књига других аутора. На овогодишњем Сајму књига у Београду издавачка кућа „Танеси” објавила је луксузну монографију „Santa Maria della Salute” са илустрацијама Мома Капора. Том приликом је рекао: „Илустровао сам много књига у животу, али овај пут, као да је изнад мене све време бдела Ленка Дунђерски, водећи моју руку”.

Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Родоначелник је такозване „џинс прозе”. Од „прозе у траперицама”, приметила је критика, Капор је стигао до „прозе у маскирној униформи”. На ове злураде критике одговарао је духовито да је то само промена модне линије. Током рата, објашњавао је, није могао да се не придружи својим прецима у Херцеговини који су се борили за опстанак и којима је претило истребљење. Уосталом, исто то су учинили Хемингвеј, Марло, Антоан де Сент Егзипери и толики други писци.

Једно поглавље у новом роману „Исповести” посвећено је Радовану Караџићу. Капор се никада није одрекао свог пријатеља. У затворској ћелији у Шевенингену, поред књига Добрице Ћосића и Матије Бећковића, налазе се и књиге Мома Капора. О Хашком трибуналу не мисли ништа добро: када изручимо Ратка Младића, тражиће нам Гаврила Принципа и тако унедоглед. Ако је неко крив за хендикеп наше деце, онда је то, свакако, Европа, баш као што је некада за беду, сиромаштво и блокаду био крив Информбиро.

Рат је, вели Капор, добар само за писце, наравно ако остану у животу. Иначе, воли да каже, Капори умиру од срца или од метка, а најбољи од метка у срце.

Подједнако је успешан и као сликар и као писац. На питање шта му причињава веће задовољство: сликање или писање, каже: „Сликање, јер је у већој мери занат... Писац може да буде било ко. Свако, наиме, има у себи по један одличан роман о свом животу”. Воли да каже: „Носити приче у Херцеговину, исто је као носити пиринач у Кину. У тој земљи сваки пастир је бољи приповедач од мене”.

Иако је пропутовао цели свет, увек се враћао Београду. Постоји само један град у коме би живео, ако би га избацили из Београда, то је Њујорк. Београд је, како је казао, нискобуџетни Њујорк.

Зоран Радисављевић