Среда, 29.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Кад једном дође крај

Смежурани старац покушава да кроз дебело стакло наочара види ко сам. На њему одело, демоде, са понеком флеком… Ипак се види да је некада давно то био скуп комад одеће, квалитетан твид, још бољи крој…Поново му се обраћам :

- Чика Пјер, јел’знате ко Вам је досао у посету ?

- Приђи ближе да те видим, много си далеко…

Једино да му се унесем директно у лице…Мислим да ме не би ни тада препознао. Одустајем и кажем му своје име и чија сам…Ааа, откуд ти да се мене сетиш ? Па ето, чула сам да сте овде у стационару, па сам дошла да видим како Вам је?

А, хвала богу добро, али није баш код куће… Боље је код куће, али ето, не могу више сам, не видим, не могу у пазар, ни да кувам, перем, притисле године...Ви јако добро изгледате за своје године …87 није мала ствар… Мој тата је отишао много млађи, у 68-ој… Чуо сам, каже чика Пјер, мршти се и мења тему… Не воли да прича о смрти и о умрлима…

Пита ме – а како је сад доле ? Како се живи ? Има ли свега ? Има, чика Пјер, има, само ако имате пара…Кад имате пара, има свега…Знам ја то, то је тако увек било…свуда…Овде Вас лепо пазе, зар не ? Е, лепо…лепо би било да сам млађи, код своје куће, али сад је тако како је, боље нема…Ја бих највише волео да се вратим да умрем тамо доле…Како ћете сад доле, после толико година, пола века ? Не бисте се Ви доле могли снаћи…ко би Вас доле овако гледао ?…Сестра Вам је тек неку годину млађа од Вас…А добро је она, боље него ја…Умро јој је муж, али она још путује…Зимус се вратила из Америке, била је тамо код кћерке…

Опет се мршти и мења тему…А је ли, богати, како је сад доле ? Каква је нова власт? Одакле почети причу, шта је ново за некога ко је отишао пре 50 година из Београда у потрази за бољом зарадом, али и за проводом…Тек што се оженио, решио је да иде у иностранство и своју младу повео са собом, у град светлости.

Посао је релативно лако нашао, јер је још тада добро говорио француски. У граду светске моде, владала је права јагма за сваким ко је у то време знао да удене конац у иглу…Аванзовао је од обичног шнајдера до шефа радионице за поправке (тзв. retouche), у једној славној и скупој париској модној кући. Добро је зарађивао, имао и велики бакшиш од неких славних муштерија, али доста је и трошио. Нарочито после изненадне смрти жене, која није имала ни 40 година кад је доживела срчани удар, док је Пјер био на послу…Сахранио ју је на славном гробљу «Père Lachese» и никада се више није женио.

Живео је повучено и достојанствено, хранио се по добрим париским ресторанима, лепо се носио…Сви су на њега гледали као на једног правог француског господина, са лепим манирима, који добро познаје Француску и Французе…

А није да чика Пјер није био добра прилика, био је. Увек беспрекорно одевен, са пуно француског стила… Онижег раста и проћелав, увек свеже избријан и пријатно напарфимисан, са Liberation-ом у руци…Мене је Пјер из млађих дана ликом и стасом много подсећао на француског министра Alana Juppé-а…Српске речи је изговарао са напућеним уснама, шушкајући милозвучно као прави Француз… Ту и тамо би убацивао и по неку француску фразу, јер је брже мислио на француском…Није имао велико друштво, али би увек притекао у помоћ новопридошлим имигрантима, јурио за њих по разним министарствима, писао у њихово име писма и борио се дипломатски и учтиво са француском бирократијом.

Веровао је да са «patron-om» тј. газдом нема шале… Газда је газда и увек у праву…хвалио је француски систем, јер обични радници могу да се преко синдиката изборе за своја права… Де Гол му је био идол, а касније Митеран… Десничаре није много мирисао, јер кад год су они на власти, радницима није боље, већ горе, мање плате, дуже радно време итд...

Никада ми није било јасно зашто један такав господин помаже неким полуписменим типовима, који долазе из унутрашњости да зараде «велике» паре у Паризу, тим пре што је често због таквих имао и великих проблема… Неки су се опијали, други остављали венчане жене, налазили љубавнице, па је перје летело на све стране. Дешавало се и да Пјер мора до скочи до prefecture да дâ изјаву у име неког “швалера”…Било је и оних који су и последњи франак знали да потроше на коњским тркама, па кад им јаве да им је неко доле у Србији умро, да треба дођу на сахрану, онда би опет Пјер ступао на сцену, облачио «коцкара» на брзака, да остави леп утисак доле код фамилије, да мисле како се добро живи у Паризу и да не виде да од оног њиховог и нема баш неке вајде …

Пјер је често добијао и задатак да Париз показе онима који су долазили код родбине у посету…Тако сам га и ја упознала још почетком 80-их кад сам се први пут нашла у Паризу код рођака. Пјер је некако увек могао да добије слободан дан, а имао је пуно годишњег одмора, никада до краја искоришћеног… Свега неколико пута је отишао назад у Београд, да обиђе родитеље, а после њихове смрти испоставило се да за Пјера више нема места у очевој кући…Сестра, зет, стигла и деца, а простора за целу фамилију никад доста…Пјер је престао да одлази, да не буде на сметњи…Знаш, отац је мени оставио део куће, али ето…

Гледам га и мислим штета, добар је то човек, а није имао баш неку велику срећу у животу…И станчић који је купио негде код париске Олимпије, у време кад је добро зарађивао, изгорео је у некаквом пожару… дуго се тужио са општином ради одштете и на крају кад је отишао у пензију, прихватио је да живи у општинском стану на периферији Париза. Сваке недеље имао је обичај да одлази у Париз метроом на недељни ручак са мојом рођаком, која никада није заборавила да јој се Пјер нашао први при руци ономад кад је стигла са једним кофером на «Gare de Lyon» ... Увек су се налазили у истом ресторану у 11-ом арондисману … Знао је тачно колико је тај ресторан променио власника, који је био добар, који ништа није ваљао…

- Е, није сад Париз као што је некада био…У моје време, није било овако…Било је више реда, а сад, « ça vas pas »…не ваља сад…Како не ваља, питам, шта не ваља? - Много се тога овде намножило, има свега и свачега…Али видите како Вас пазе? Прошле године сте заглавили на три месеца у болницу, спасли су Вас, трудили се око Вас… Да, јесу, богу хвала, давали су ми неке скупе ињекције, па сам успео да поново станем на ноге…сад могу да идем, имам и штап… кажу ми да нема помоћи за очи, вид ми је јако ослабио…Не би вредела никаква операција…

А каква Вам је храна овде ? Добро је, није лоше…Има и меса, воћа, колача…Ја не једем пуно, слатко не трошим… знаш боље је јести мање…Волим да попијем кафу…Пијем две дневно, дозволио ми лекар…То мало погура моје срце кад заштопа, знаш… И жао ми је што не могу више да себи кувам сладак купус са коленицом…Некад ми се баш једе…

А јел’ Вам долази још неко у посету ? Не, нема ко, зашто да долази, шта ће ми ко?, брани се …. Зар немате овде сестричину, са фамилијом ? « Si, si », имам, била је она... једном су ме возили код њих, али шта ћу им ја ?…Има двоје деце, другог мужа и два кера... немам ја тих пара да се они врте око мене…Овде ми је добро, држава брине о мени…Вратио сам им онај стан, знаш…Пензију овде више не добијам, све држава регулише аутоматски…А и шта ће ми, не видим ја сад да идем да плаћам са картицом…Не треба мени овде новац…

Знаш, летос су ме питали да ли имам неког од фамилије још доле у Србији…Рекао сам да имам сестру у Београду…Знаш, ја никада нисам хтео да узмем француско држављанство…нисам хтео, шта ће ми то…Није ми било потребно…Можда ме пребаце доле негде, код сестре…рекли су да ће видети…знаш, размишљао сам, волео бих ипак доле да умрем…

Ћутим, климам главом, а у ствари немам срца да му пренесем гунђање његових рођака … Шта, матори нас се сад сетио, кад му је дошао крај…Где је био до сада? И то на ову кризу и скупоћу… Нема деда појма колико кошта једна сахрана у Београду … Ко ће то да плати ? Нека га тамо, где је и до сад био…добро му је тамо…

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.