Копче са Европом

У Европу ћемо, по свој прилици, као појединци моћи да путујемо без виза већ ове године, а политичари нам обећавају да се неће баш предуго чекати ни на улазак целе државе у Европску унију.

По нечем смо већ увелико и у Европи (а и у свету), наши гледаоци уживају исте вредности као и грађани Британије, Холандије, Италије, Мађарске, Грчке... Гледају на телевизији исте серије, подједнако волећи доктора Хауса и инспектора Барнабија, адвоката Ели и судију Ејми, и Вила и Грејс, и Грега и Дарму, Серанове и Сопранове, америчке провинцијске домаћице и њујоршке монденке... На исти начин спремни су за тријумфалне операције, поручујући „Ја има таленат!” Сви би да, макар на кратко, промене жену. Нико не би да испадне најслабија карика. Подједнако желе да постану милионери. Сви имају свог Великог брата, своје Куће снова, своје Фарме. Спремни су да, уз преживљавање свакодневице на родном асвалту, вежбају опстанак у тропским џунглама и на пустим острвима.

Тај демократски тренд опште доступности телевизијских добара прихваћен је и овде. Док их сателитски и кабловски начини дистрибуције безгранично шири директно и изворно, посредно стижу применом увозних лиценци.

Употреба ТВ формата, производња по моделу који је створен негде другде, захтева додатни, локални допринос. У ријалити шоу програмима чини га превасходно домаћи менталитет, а у квизовима домаћа памет. Водитељска вештина никако није без значаја.

Има, ипак, формата који траже и улагање уметничке креативности. У текућој понуди пример за то је „Фоксова” серија „На терапији”. Мада је основни образац приче постављен у Израелу, све њене светске варијације успех су постигле по свој прилици ваљаношћу прераде, прилагођавања и извођења. Управо то је случај и са српском верзијом.

Тип ове серије чија је радња сва у дијалогу, у вербалној комуникацији двоје а највише троје људи – при чему постаје потпуно неважно што је то углавном разговор између психотерапеута и пацијената јер временом излази из тог задатог односа – почива на малом броју изражајних средстава. Ту готово да нема мизансцена, динамичних кретњи, монтажног убрзавања ритма. Простор дешавања је врло једноставан ентеријер. Све се одвија лагано, али с унутрашњим набојем. Све почива на тону и значењу речи, али и тишине и ћутања. И на говору лица.

Доминира, у таквој глумачкој игри „изнутра”, у сведеној а снажној глумачкој интерпретацији, Мики Манојловић, као главни јунак и учесник у неколико паралелних судбина и повести које се одвијају и укрштају пред гледаоцем. Разноликим женским ликовима потцртале су особеност без нападности и упрошћене стилизације Снежана Богдановић и Бранка Цвитковић искуством, а Наташа Јањић и Драгана Дабовић младалачким темпераментом. Уобичајена робустност Сергеја Трифуновића и Ненада Јездића овде је добро легла дозвољавајући да се види оно што се иза ње крије.

У буци и бесу, у страви и ужасу, у лудоријама и играријама којих је на екрану изобилно, ових стишаних, камерних, децентних, тридесетак претпоноћних минута поклон су који треба ценити.