„Догфенг” и „Фијат” против метрополизације

Рекло би се да је наша серија „Београдизација – узроци, последице“ изазвала нешто слабије интересовање читалаца него претходна „Рехабилитације – како, зашто“. Јер на прилоге о београдизацији читаоци су на сајту „Политике“ остављали у просеку по шест коментара, а на текстове о рехабилитацији – по двадесет. То је и очекивано јер рехабилитација је увек „врућа“ тема. А кад је о београдизацији реч, сви се слажу у једном – да она није добра. И то и за оне који живе у Београду, којима је доста гужви и хаотичног живота у пребукираној метрополи, и још више за оне у далекој провинцији, јер имају осећај да се све важно у Србији дешава у „престоници“.

Београдизација је термин за концентрацију становништва, привреде, институција и инфраструктуре у највећем граду, али делимично и у ширем појасу, па и у Новом Саду са предграђима. На том простору је код нас сконцентрисан велики део становништва (око три милиона), дохотка (две трећине укупног и 50 одсто индустријског), чиновника (бар 40.000), зарада (животни стандард за четвртину виши од просека).

Транзиција је овај процес београдизације (и новосадизације) Србије убрзала јер је заустављен развој индустрије, а тиме и већине градова у унутрашњости (Бор, Крагујевац, Прибој, Параћин, Лесковац...), док су истовремено повећана улагања у трговину, финансијски сектор, малопродајну мрежу, представништва разних компанија итд. Транзиција је тако, нарочито преко страних инвестиција, раније започете процесе метрополизације само појачала. Јер светске компаније се, кад већ улажу у малу и неразвијену земљу, углавном стационирају близу највећег града и уз најбоље путеве. Дакле, опет у Београду (и Новом Саду са околином). Тако су разлике у развијености између дунавско-савског басена и осталих делова земље само увећане.

„Политикина“ расправа о београдизацији није, међутим, остала је без уобичајених препуцавања између Београда и Новог Сада. Јер Новосађани доживљавају београдизацију пре свега као „београдски централизам“ и концентрацију новца и институција које кроје судбину осталом делу републике, па и Војводини. Зато је и наша серија о београдизацији у једном тренутку била сведена на расправу о односима Београда и Новог Сада, и на процене ко кога експлоатише, што је, у том домену, промашена тема: југоисточна Србија би се, наиме, радо мењала за развојне перспективе и једног и другог града, укључујући ту и њихова предграђа.

Усред тог јаловог препуцавања корак напред су направили страни инвеститори, показујући конкретно како је могуће борити се против београдизације. У Крагујевцу су то учинили Италијани („Фијат“), у Прибоју ових дана Кинези („Догфенг“), својим инвестицијама у два некадашња велика привредна гиганта. А тиме и у наше градове ван метрополе. Јуче је „Политика“ објавила и вест да ће аеродром „Поникве“ код Ужица постати цивилни, што је опет корак против београдизације.

Од сутра нова „Политикина“ серија:
Коју нам је поруку оставио Павле