„Dogfeng” i „Fijat” protiv metropolizacije

Reklo bi se da je naša serija „Beogradizacija – uzroci, posledice“ izazvala nešto slabije interesovanje čitalaca nego prethodna „Rehabilitacije – kako, zašto“. Jer na priloge o beogradizaciji čitaoci su na sajtu „Politike“ ostavljali u proseku po šest komentara, a na tekstove o rehabilitaciji – po dvadeset. To je i očekivano jer rehabilitacija je uvek „vruća“ tema. A kad je o beogradizaciji reč, svi se slažu u jednom – da ona nije dobra. I to i za one koji žive u Beogradu, kojima je dosta gužvi i haotičnog života u prebukiranoj metropoli, i još više za one u dalekoj provinciji, jer imaju osećaj da se sve važno u Srbiji dešava u „prestonici“.

Beogradizacija je termin za koncentraciju stanovništva, privrede, institucija i infrastrukture u najvećem gradu, ali delimično i u širem pojasu, pa i u Novom Sadu sa predgrađima. Na tom prostoru je kod nas skoncentrisan veliki deo stanovništva (oko tri miliona), dohotka (dve trećine ukupnog i 50 odsto industrijskog), činovnika (bar 40.000), zarada (životni standard za četvrtinu viši od proseka).

Tranzicija je ovaj proces beogradizacije (i novosadizacije) Srbije ubrzala jer je zaustavljen razvoj industrije, a time i većine gradova u unutrašnjosti (Bor, Kragujevac, Priboj, Paraćin, Leskovac...), dok su istovremeno povećana ulaganja u trgovinu, finansijski sektor, maloprodajnu mrežu, predstavništva raznih kompanija itd. Tranzicija je tako, naročito preko stranih investicija, ranije započete procese metropolizacije samo pojačala. Jer svetske kompanije se, kad već ulažu u malu i nerazvijenu zemlju, uglavnom stacioniraju blizu najvećeg grada i uz najbolje puteve. Dakle, opet u Beogradu (i Novom Sadu sa okolinom). Tako su razlike u razvijenosti između dunavsko-savskog basena i ostalih delova zemlje samo uvećane.

„Politikina“ rasprava o beogradizaciji nije, međutim, ostala je bez uobičajenih prepucavanja između Beograda i Novog Sada. Jer Novosađani doživljavaju beogradizaciju pre svega kao „beogradski centralizam“ i koncentraciju novca i institucija koje kroje sudbinu ostalom delu republike, pa i Vojvodini. Zato je i naša serija o beogradizaciji u jednom trenutku bila svedena na raspravu o odnosima Beograda i Novog Sada, i na procene ko koga eksploatiše, što je, u tom domenu, promašena tema: jugoistočna Srbija bi se, naime, rado menjala za razvojne perspektive i jednog i drugog grada, uključujući tu i njihova predgrađa.

Usred tog jalovog prepucavanja korak napred su napravili strani investitori, pokazujući konkretno kako je moguće boriti se protiv beogradizacije. U Kragujevcu su to učinili Italijani („Fijat“), u Priboju ovih dana Kinezi („Dogfeng“), svojim investicijama u dva nekadašnja velika privredna giganta. A time i u naše gradove van metropole. Juče je „Politika“ objavila i vest da će aerodrom „Ponikve“ kod Užica postati civilni, što je opet korak protiv beogradizacije.

Od sutra nova „Politikina“ serija:
Koju nam je poruku ostavio Pavle