Круг „Зорке” одсечен од света

Шабац – Бившим радницима „Минералних ђубрива“, који већ 18 дана протестују захтевајући исплату заосталих зарада, јуче су се придружиле колеге из „Обојене металургије“, друге по величини чланице шабачке Холдинг компаније „Зорка“. Бивши, али и садашњи радници ове фабрике запречили су главну робнотранспортну капију, тако да је круг компаније, после блокаде прве капије и пружних колосека 9, 10 и 11, потпуно одсечен од света.

Радници „Обојене металургије“ такође траже исплату заосталих зарада за које имају извршне судске пресуде. Према њиховим тврдњама, ради се о 40 плата из 1999, од 2000. до 2004. и 2007. године, што је са каматама око осам милиона евра за укупно 800 радника.

Њихов захтев је да тендер буде расписан у најкраћем могућем року, као и да се у Агенцији за приватизацију одржи састанак коме ће присуствовати потенцијални купци и представници општинског и републичког синдиката. На списку радничких захтева је и неопозива оставка директора фабрике Алексе Ковачевића.

– Приватизација „Обојене металургије“ требало је да почне крајем 2006. године, у време када смо били у закупу компаније „Индоцинк смелтерс“. Међутим, и поред напретка у производњи и редовних плата, уговор је раскинут на иницијативу нашег руководства. Страни партнер буквално је истеран из фабрике, а потом је онемогућен да учествује на тендеру: стопирана је и његова изванредна понуда од 48 милиона евра. То нас наводи на закључак да директор Ковачевић гура фабрику у стечај – каже за наш лист Александар Станковић, радник „Обојене металургије“, у којој је од некадашњих хиљаду запослених остало тек седамдесетак.

Директор Алекса Ковачевић не пориче да је ситуација драматична:

– Нико неће да каже да је држава на основу продаје „Зоркиних“ предузећа до сада инкасирала око 50 милиона евра, а није била спремна да регулише обавезе према радницима. Руководство предузећа је доведено у положај да свако може да га бесомучно критикује, а ми исто тако немамо где да одемо, морамо да издржавамо своје породице... Проблем је што „Обојена металургија“ дугује седам милијарди динара, а вреди десет пута мање, због чега нико није хтео да је купи. Међутим, модел приватизације одређивала је Агенција, а ми смо били само сервисери, без икаквих овлашћења – истиче Ковачевић.