Еволуција бензинских пумпи

Када сам престао да будем млад, а баш у то време престала и моја земља чак и да само обећава неку лепшу и сигурнију будућност, заменио сам свој “Топер” ранац који сам годинама раније вукао на леђима по белом свету као туриста, једном сасвим пристојном печалбарском торбом… Као што је и ред, уз промену намене багажа путника, мењају се и његова интересовања која има према месту у које је допутовао, па сам ја сасвим и престао да се интересујем за музеје, туристичке атракције, концерте или дискотеке, а сву истраживачку страну своје личности усмерио само ка трагању за слободним радним местима.

Нормално, након првих шокова и сазнања да, иако је вероватно земља са највећим националним дохотком по глави становника на свету, Луксембург уопште није земља у којој се идилично живи, да такав ритам рада код нас, у нашој беди, не постоји ни у најжешћим казнено-поправним установама и да сав твој идентитет у таквој земљи дефинише само твој конто у банци, дошле су на ред и опсервације околине и несвесна поређења са Србијом.

Глупо је помињати нешто одавде и поредити га са оним чега уопште и нема код нас (хигијена, комуналне услуге, итд, итд), али оно што ми је прво упало у очи када сам дошао је начин на који се купује хлеб у Луксембургу! Наравно, ја то никада пре нисам примећивао, зато што као безбрижни туриста Ви немате потребу да се убацујете у ритам града који посећујете…Вас занимају неке друге ствари, које заиста немају везе са суморном свакодневицом грађана тог града.

Е, када сам једног лепог дана пожелео да купим хлеб и однесем га кући (дакле, онда кад сам успео да имам нешто што сам могао да зовем “кућа”, па нисам више морао да једем у ресторану), схватио сам да ја ту у околини пекару нигде нисам видео, а да та дотична пекара није била некаква луксузна и продавала макар 100 врста пецива и колача, али не и обичан хлеб.

Наравно, схватио сам и то да ја јесам виђао хлеб (тј. багет) али само у мамутским супермаркетима типа “Auchon”, “Cactus” или “Cora”. Пошто су ти ултра-мега-гига супермаркети удаљени од града, како би могли да имају огромне паркинге који ће примити на хиљаде домаћица брављих погледа које се ту међусобно сударају колицима сумануто их товарећи свакаквим шареним артиклима (као да је не-дај-Боже крај света прекосутра ујутру), наравно да ми никако није било јасно да ли сваког дана треба да проведем по сат и по у вожњи и паркирању само да бих се некако дочепао хлеба за тај дан.

Када сам, као случајно и успут, приупитао мог послодавца где је најближе место где продају хлеб, он ми је такође успут и не слутећи праву дубину муке и невоље у којој сам био, кратко одговорио:” Ту, на 100 метара од нас, на Q8…”.

Онда сам и ја, нехајно и успут климнуо главом, као да је то одговор какав сам и очекивао, док сам у својој глави вртео чињеницу да је “Q8” нафтна индустрија, а да је то место које он помиње, на 100 метара од нас, управо једна “Q8” бензинска пумпа.

Наравно, чим је дошао крај радног времена, ја сам одмах отишао на дотичну пумпу и ушао унутра. Дакле овако…Све сам тада очекивао да видим, али да се на бензинској пумпи пече хлеб, кроасани, переци и слично, то нисам. Истина, тамо се хлеб пече, не довози се печен… Додуше, дође некако полу-печен, па га ту на пумпи допеку у специјалним пећима за пециво (иначе сви овде једу тај полупечено-смрзнут па допечен хлеб). Осим тога, нисам ни очекивао да се на бензинској пумпи купују све врсте бакалука, месо (свеже, печено или полу-печено и спремљено за микроталасну), сиреви, пиће, детерџенти, средства за хигијену, козметика, новине, уплаћују тикети за лото, кредит за телефон…буквално све и то завршно са кавијаром и Moët & Chandon шампањцем.

(/slika2)

Полица за хлеб је била заиста импозантна са око 20 врста хлебова и још двапут толико врста пецива. Све је било вруће и свеже. Узео сам хлеб, ставио га у корпу, убацио успут и нешто сира, меса и слаткиша, па дошао на касу. Продавачица ме није видела уопште, све док није дошао мој ред и ја стао баш пред њу, онда се невероватно љубазно насмејала и пућећи ми се заводљиво, рекла “Moien!”(луксембуршки “добар дан”), гледајући ме као да сам у најмању руку Бред Пит. Затим је експресно све спаковала у кесу коју ми је наплатила 3 цента и, опет пућећи се кокетно, рекла “Adi a mersi…”. Као неком чаролијом, после тог другог поздрава, опет сам постао невидљив за њу.
Изашао сам са оним хлебом печеним на бензинској пумпи сасвим збланут и лагано пошао према кући, са недефисаним мислима…

Нисам знао да ли пре теба да мислим на покојног комшију у Врању, Ику пекара и његову пекару која је имала само бурек и хлеб, а затварала се у 9 ујутру јер су до тада већ сви из комшилука пазарили код њега, или на пословну стратегију светских нафтних компанија које се очигледно спремају за нестанак фосилних горива или тако нешто слично, па сад, као прави и искусни криминалци који су се “нафатирали” када је требало, гледају да се “мало смире и повуку” и отварају пиљаре, пекаре и посластичарнице на време.