Аустралија...увод

Прочитах све ове дивне репортаже па реших да се и ја јавим, својим субјективним виђењем објективне ситуације “from down under”.
Своје садашње виђење на жалост не могу да употпуним размишљањима из писама која сам тако често слао кући у почетку. Лишен обавеза, ушушкан у лепоти Кирибилија (елитни део Сиднеја), на запрепашћење својих рођака код којих сам се сместио, сваки боговетни дан слао сам своје импресије о свом боравку овде. Тражење посла, и писање писама биле су ми у почетку једина занимација. Наиван, а и уображен као и већина који су дошли на “skilled migrant” визу, мислио сам да је посао у ситију у канцеларији са дугоногим секретарицама, пословним људима у оделима само питање времена.Јер, забога, па ја сам овде стигао сам, без везе, захваљујући својим способностима... Ето, признајем, у почетку нисам тражио послове ни у другим деловима града, а камоли у другим местима. Каква грешка, ала ми се чешка... Кад ме је отрежњење оплело по глави, било је већ касно. Но, да пређем на тему...

Ако мене питате, и даље мислим да једначина Аустралија=Сиднеј + Мелбурн и даље важи. Евентуално, покоја природна атракција, типа Великог коралног гребена или Улуруа. Све остало, може да се игнорише без осећаја да сте нешто пропустили, Поређење са било којом европском земљом у погледу историје, културе, грађевина је неумесно. Нису они додуше криви, историја (бар оно што ми Европљани сматрамо историјом, нека извину Абориџини) овој земљи није јача страна. Има, није да нема, али, није то то. Имајући у виду ко су били први европски насељеници, далеко су и догурали.

Понекад се запитам шта би било да су рецимо у 18. веку Италијани или Шпанци први стигли овде. Систем (о томе у другом делу ако реакција читалаца буде позитивна) вероватно не би био овако добро уходан, али би сигурно они удахнули неки дух овој земљи. Намерно не спомињем нас, ми да смо стигли први, вероватно би се већ или поклали или успели да уз помоћ са стране земљу растуримо на бар 100 малих државица. Ако смо на оноликој површини направили онакву заврзламу, шта бисмо тек са оволиком површином? Има се, може се.

А да простора има, има га. И троши се, расипа без икаквог размишљања. Усред града (заједничко за све градове), одједном брисан простор. Или терен за голф, величине наших насеља. Помислите да је то крај града, али, не, иза следи још изграђених места, па опет празно...ред сланине па ред шунке.Сем ситија све остало једноспратне, евентуално двоспратне куће, спаваонице у правом смислу те речи. Нигде зграда, то се досад није уклапало у “way of life”(сад су мало променили тактику након што су укапирали да им на одлазак на посао оде по пар сати). И без иједног специфичног места да се оријентишете, тако да, ако не знате тачно где идете, све су шансе да ћете залутати. Моја жена и након скоро 2 године боравка овде, још ни не покушава да се снађе. Сити је друга прича, и ту је скоцентрисано малтене све што у граду вреди. Поред ситија вредна помена су и насеља непосредно уз обалу. Остатак слободно заборавите.

Пит ...и то је Америка, пардон ...Аустралија.
О животу овде, људима, систему ... следећи пут. (наставиће се...)