Кад слика пронађе себи пут

Коњи обесни, сурови, племенити, слободни... опсесивна су тема слика и цртежа Миомира Миша Вемића, црногорског сликара који их вештим линијама и бојама кроти, објашњава, овековечује... Београђани су имали прилику да његов циклус на ту тему, под називом „Реакција на празнину”, виде прошлог пролећа у Галерији „Прогрес”, а један његов рад је управо сада изложен на Бијеналу у Пожаревцу, посвећеном Милени Павловић Барили.

Дневни лист „Политика”, који најбољем младом глумцу на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу додељује награду „Авдо Мујчиновић”, уручиће том уметнику баш слику Миомира Миша Вемића на дар.

Црногорски уметник, академског уметничког образовања, до је сада имао двадесет самосталних и више колективних изложби. Организовао је Први међународни бијенале уметности минијатура у Никшићу 2005, а добитник је значајних награда. Његова дела настала су, осим у атељеу у Никшићу где живи, и на бројним колонијама које радо посећује. Воли путовања и сматра да је „његов читав свет”; воли стваралачке изазове, представља се где год га позову.

Појам провинција у уметности не постоји јер слика, како тврди Вемић,  „ако вреди, пронађе себи пут као вода, баш до особе или места где треба да дође”.

– Част ми је што ће моја слика која носи назив, као и читав циклус, „Реакција на празнину” стајати на зиду неког сјајног драмског уметника који ће је добити као награду на позоришном фестивалу у Ужицу. Све што је везано за духовност, била то позоришна, књижевна, филмска или ликовна сцена је узајамно повезано нераскидивим концима. Највише књига је написано о уметности, али нико није успео да пружи њену дефиницију. Време је мајсторско решето, уметност сазрева кроз време, а оно пак даје вредност уметничким делима, каже Миомир Вемић у разговору за „Политику”.

(/slika2)Уметник истиче да му је велика част била кад га је Срето Бошњак, доајен српске ликовне критике, писмом обавестио, као селектор, да је увршћен међу 19 уметника који управо излажу на Бијеналу, организованом поводом стогодишњице рођења наше великанке Милене Павловић Барили у Пожаревцу. Тим пре што се њих двојица никада нису лично упознали.

– Иако нисам познавао Бошњака, моја уметност је пронашла пут до њега. То јесте и суштина уметности. Ако ваше сликарство није вредно, све остало пада у воду. Можемо живети на друштвеној и географској маргини, можемо живети у највећој провинцији, али слика као вода оде тамо где треба – објашњава уметник. Вемић наглашава да је излагао свуда по Србији и Црној Гори, али да је дуго „кружио око Београда, баш као киша око Крагујевца”, и на крају је ипак у мају ове године излагао у Галерији „Прогрес”, насред Кнез Михаилове, по позиву директора Николе Жигона...

– И ту сам, у Београду, ослушкивао публику, шта говори испред мојих слика... – каже скромно.

Подсећамо га на то како је, с обзиром да није желео да буде затворен само у свој атеље, својевремено организовао у Никшићу велику манифестацију посвећену минијатури.

– Да, било је то 2005. када сам покренуо Бијенале минијатуре у Никшићу за које се пријавило преко 1.200 уметника, а одабрано је њих 400 за учешће. Био је то уметнички празник за Црну Гору, делили смо и награде. Требало је да се одржи и други бијенале, али није било слуха за то... Сада сам посвећен себи и својој уметности. Изгледа да још нису сазрели услови да овакав пројекат траје.

Живот уметника је пун жртвовања и одрицања, а Вемић то овако описује:

– Пред сваку изложбу морам да се затворим сам, у атеље. То је ужасна патња, преиспитивање... Питате се коме треба уметност данас, кад научници покушавају да преиспитају божје законе... да изазову вештачки велики прасак, вештачке болести које, онда, називају именима племенитих животиња. Мој циклус слика се зове „Реакција на празнину”, а празнина се јавља у тренуцима кад реагујемо, али не можемо ништа да урадимо како бисмо побољшали ситуацију. Ја реагујем сликајући, преко коњских глава, и тако износим своја осећања. Од цртежа у Алтамири до данас, сви су сликали коњске главе, лобање, фигуре. Наравно, са различитим тежњама да покажу нека своја осећања.

На питање где, после Пожаревца, путују његове слике, Миомир Вемић за крај одговара:

– Требало би да излажем у „Ал” галерији у Подгорици. Део слика ми се налази у хотелу „Сплендид” у Будви, јер слике морају да гледају свет. Оно што не можемо констатовати и не постоји, зар не? Имам, такође, позиве из Грчке, Бугарске и Немачке. Могуће је да ћу, потом, два месеца провести у Риму захваљујући позиву једног тамошњег галеристе. Око нас је економска криза, али у мом стваралаштву нема кризе, радим максимално. Човек мора да се бори и, на крају, избори.

Бавити се уметношћу значи кокетирати са радошћу и са најдубљим емоцијама. Треба путовати, јер уметник путујући проналази себе и друге.