Од покојног дједа Васе

Ономад када стигосмо, у Америку, а, то бјеше септембар 2001. дочекаше нас између осталих, мисим на спонзоре, и неколико наших душа! Бјеше то прво искуство у туђини, како са Американцима тако и са нашом малом дијаспором.

Уплашен од непознатог, не само ја већ и моја фамилија, с опрезом ступисмо на америчко тло. У срцу Србија и оно мало наше Крајине, с надом у боље сутра! Италијан што нас смјести у апартман, с карактеристичним акцентом, је нешто што се требало примити с одушевљењем! Бенито је човјек са факултетом, али са улице, хоћу рећи италијанским, и наравно америчким! Бенито, који је већ примјетио одсуство, по њему кључних људи при дочеку, а који би могли помоћи, рече: не брини ступићу у контакт са људима из твојег завичаја!

И бијаше тако.

Два ислужена ратника и трећи, Драган, од покојног дједа Васе! Драган рече: Ништа се не брини све је под контролом, ја ћу да ти помогнем! Како рече, тако и бијаше, али под другим околностима.

Као прво, отпоче Драган, мораш се прво одморити, не само од политичке ситуације из бивше нам домовине, него и од рата, довољно је да си само слушао вјести са ратишта....Драган, од покојног дједа Васе рече!

Јутро, само што није свануло, аја ока нисам склопио, контам доће Драган и дати нам инструкције Шта даље? И дође Драган, са одушевљенем, вели: Спремај се! Ђе идемо, роде? Идемо да се дружимо: Нијеси ти сам, има нас колико оћеш, пожури.

Након пола сата вожње, стигосмо на одредиште. На ражњу јагње а парк - ко наше фудбалско игралиште. Упознах се с нашим крајишницима, и након кратких питања, одакле си како си стигао довде, пође и пјесма, она наша крајишка, и сви пратимо ко један! Драган вози први, ај што вози и пристоји му! Ватра пуцкета, јагње на ражњу, помислих: Видиш да је боље овдје, него у домовини! Опусти се и уживај!

И уживао ја још неких петнаест минута, док не дође полиција. Како дођоше, тако нас постројише, хајд што нас постројише, хоће нас и хапсити! Енглески, који смо покушали да говоримо, више је личио на тарзански...ал не лези враже, Драган, који је највише попио, објасни им на само њему својстен начин, ко смо и одакле смо.

Не само да смо избјеглице, већ и ратни заробљеници, да је то обичај код нас и да се волимо дружити! На све Драганове исприке, наочит полицајац само приупита: Имаш ли ти личну карту?

Драган извади личну и показа полицајцу. На полицајчево питање: Име и презиме? Драган узврати како се зове, али са његовом редовном узречицом „од покојног дједа Васе!“ Полицајац мало проблиједи, па га још једном упита: Реци поново? Рече Драган, тако и тако, од покојног дједа Васе.

Полицајац слегну раменима, насмијеши се и рече: „И мој је дјед Васо“ - на чистом српском!

И тако нас спаси први пут Драган, од поконог дједа Васе! Након пар мјесеци дође Драганова крсна слава, Јовандан, кажу посна слава и одосмо нас неколицина. Припремили се на рибу и остале посне ђаконије и бијаше тако до пет поподне, док се Драган не диже над трпезом, и свечаним гласом рече: „Сада је на реду свињетина, сви можете јести, јел када сунце зађе на овај дан, сви можемо мрсити! Тако је реко мој покојни дјед Васо!“

Добар изговор,који смо сви прихватили без поговора!