Где је боље?

Још као клинац, проводио сам многобројне сате над разним атласима, читао о далеким земљама и пределима, проучавао мапе удаљених градова и ...маштао. И 1991. године, као двадесетпетогодишњак отиснуо сам се за Њујорк. Зелену карту сам имао већ пар година, ближа породица је тамо живела деценијама, посетио сам их небројено пута. Одлазак у Њујорк био ми је најнормалнија ствар на свету.
Од тада је протекло шеснаест лета. Пропутовао сам (пословно) три континента, живео у Њујорку, Лондону, Бахамима и Мајамију. И уз десетак килограма више и смеђом косом која је одлучила да постане пепељаста, шта се друго догодило? Да ли сам се променио? И онда оно незаобилазно питање - где је боље? Читам коментаре у овој рубрици и сучељавања мишљења која се увек враћају на ту тему.

С’моје тачке гледишта, то питање је исувише плитко. Полази од становишта да су ствари у животу тако једноставне и црно-беле, да је вагање предности и мана миноран посао. Већина коментара из земље могу се свести на “благо вама”. Већина коменатра из “тамо где је благо нама” каже да је ОК, АЛИ..
И то је зато што смо ми одгајани у снажном про-западном духу, а као емоционалан и нимало рационалан народ, западно друштвено уређење смо сматрали готово идеалним. И као такаво, па не може оно да буде ни исто, а камоли горе од друштва у ком смо рођени. Након више од деценије ипо с’ове стране, кажем - итекако може!! 
 

И тако, сетих се како сам пре једно десетак година, слушао два млада америчка брачна пара у Северној Каролини. Каже први: “ Селимо се у Вирџинију, има више историје, много је урбаније”. Уз смешак други пар каже: “А ми смо овамо дошли из Вирџиније, све је овде чистије, зеленије, новије”.
 

Да ли је боље овде или тамо, то зависи од многих, потпуно личних, малих ствари. Од наших животних приоритета. Од система вредности које имамо. Од среће...
Сигурно је, плата ће вам овде бити већа. Само, не заносите се, то се не преводи аутоматски у куповну моћ. У зависности од федералне јединице и платне основице, 25 до 35 центи сваког долара отићи ће на порез. Данас је просечна годишња плата у САД око 45 хиљада долара. Статистика каже, око 55-60% Американца зарађује толико или мање. Шта могу себи приуштити? У Њујорку - врло мало. Омања кућа у предграђу је скупља од пола милиона. Јефтинији стан је око половине цене куће. На Менхетну, и мала гарсоњера је бар пола милиона.

Овде, у Мајамију, за 250 до 300 хиљада можете наћи старију кућу од стотинак квадрата. За додатних 50 до 100 хиљада, добијете кућу са базеном, нешто већу, у фином крају. Али је просечна плата овде једва 35 хиљада. У неуређеном и тиме мање пожељном крају града, изнајмићете мали стан за 700 долара. У мало бољем делу, требаће вам хиљаду долара за стан од око 40так квадрата. С’друге стране спектра, за вилу од око 250 квадрата, на ексклузивном Стар острву, са базеном и погледом на море, траже 10-15 хиљада месечно. У луксузној згради познатог Саут Бича, двособан стан са терасом, најмодернијом италијанском кухињом и «боли глава» купатилом - 5-6 хиљада месечно. Ако желите да га купите, требаће вам око милион и мало више.
 

Толико о сувопарним бројкама.
Оно о “сунцу које вас неће грејати као што ваше греје” нема нумеричку вредност. То се осећа у дубини душе. Оно о овдашњем лажном пуританизму, то је директна потврда да смо, како прочитах у тексту Боре Ђорђевића, једини народ који се у исто време и смеје и плаче када слуша старе песме, из неког другог доба. Да додам и оно што данас извести ЦНН - млада жена умрла чекајући пресађивање унутрашњег органа. Осигуравајућа компанија није одобрила операцију, па се натезала с’њима буквално - до смрти. Е то вац остави белог, непомичног лица које тутњи од неверице и страха. И пита вас, да ли сте можда погрешно скренули у важном моменту свог живота. Обавезни осмеси пограничних служби туристима (толико значајни за неке од посетилаца из Србије) изгедају много мање важни, зар не?

И да се на моменат вратим на “all mighty buck”, ако сами плаћате своје здравствено, коштаће вас (и породицу) од 200 до 1000 долара - месечно. И поред свог тог новца, ова млада жена је данас умрла. Због одлуке финансијских бирократа да смање пословне трошкове неодобравањем операције!
И шта да кажем? Јел’ има смисла долазити овамо? Сами дајте одговор. На основу животних приоритета које имате, система вредности које носите у себи...
Мени је ОК у Мајамију. Мозда зато што још увек имам адолесцентски авантуристички дух. Можда зато што ове Латинке једва да су обучене када увече изађу. Можда зато што имам нешто памети и много више среће. Можда зато што знам да “нисам довољно висок да закуцам”. Можда зато што волим да се прошетам босоног по љубичастом песку дугачке, мало посећене плаже на бахамском Харбор острву. Можда...можда...ко зна зашто!
Али са друге стране верујем, да они који никада не виде вредности у властитом народу и држави исто тако неће никада уживати у вредностима неке нове средине и друштва!!