Поезија која руши предрасуде

Они пишу о свакодневним догађајима из живота. Не мистификују, сумњају, доводе у питање, преиспитују... Њихова поезија је поезија немира и немирења. А од њихових „поетских приповести”, песникиња Радмила Лазић направила je избор и осмислила „Антологију урбане поезије”, која је недавно објављена у издању „Самиздата Б92”. Радмила Лазић до сада је објавила 13 збирки поезије („Подела улога”, „Дороти Паркер блуз”, „Срце међ’ зубима”…), као и антологију женске поезије „Мачке не иду у рај”.

– Како се већ дуже време у јавности, коју у великој мери конституишу медији, говорило о маргиналности поезије, о томе да се поезија не чита и да се удаљила од читалаца, покушала сам нађем узроке за ту тврдњу, ко је кривац за такво стање и такву позицију поезије. Песници, наравно, никада нису криви јер такво стање зависи најпре од културног миљеа, амбијента и атмосфере друштва. Интелектуални, морални, естетички, друштвени конзервативизам, који је тако сјајно детектовао Зоран Мишић још пре више од пола века, а који још увек диктирају наше елите, сигурно није добар амбијент за поезију уопште, а камоли за нове тенденције. Форсирање анахроних песничких пракси од стране књижевне критике, уредника, културне елите... такође су допринели ситуацији у којој је поезија изгубила и примат и читаоце. Форсирају се углавном они песнички правци који не рачунају на данашњег читаоца, већ на читанке и историју књижевности. У оваквим концепцијама и тенденцијама видела сам „кривце” недовољног читања поезије – објашњава песникиња за „Политику” своје мотиве да приреди ову антологију.

Говорећи о естетичким критеријумима којима се руководила при избору песама, Радмила Лазић примећује речима да не постоји један универзални критеријум којим би се утврдило која је песма добра, а која мање добра.

– „Први мој захтев поезији јесте да је уверљива” – ту се сасвим слажем са Хандкеом. Добра песма произлази из неминовне потребе, да парафразирам сад Рилкеа, а управо то даје уверљивост песми. Уображавам да знам која је песма настала из неминовне потребе, а таква песма је обавезно уверљива. Да бисте то осетили треба вам добро наштимовано унутарње ухо. Писање за читанке и историје књижевности чини поезију књишком, папирнатом, умртвљује њено биће, а она би требало да одражава дух времена у коме је настала, она не сме да одлута од свакодневног језика којим се споразумевамо. Песма, пре свега, мора нешто да говори, неком да се обраћа. То сам имала у виду када сам конципирала ову антологију – приближавање поезије сензибилитету савременог читаоца. А то је мисионарски посао!

Како даље објашњава Радмила Лазић, термин „урбано” и „градско” из назива антологије односи се на амбијент песама, који најчешће јесте град, али – наглашава, то није вредност сама по себи, нити је довољно да бисмо једну песму назвали урбаном.

– Урбаност је ствар сензибилитета и стање духа, начин живљења и
мишљења – поглед на свет. Урбаност подразумева савременост, модерност и еманципованост, отвореност за друго и другачије. У поезији се урбаност везује за Бодлера и почетке модернизма, када град постаје митско место човековог битисања – каже Радмила Лазић.

Причајући о својим претходницима – приређивачима антологија модернистичке оријентације, наша саговорница помиње да се њена антологија донекле наслања на поетско-критичку хрестоматију „Шум Вавилона” Михаила Пантића и Васе Павковића, иако се ова опредељује само за један вид песничке праксе – наративни. Њена антологија се, такође, позиционира између антологије транссимболистичке поезије Тихомира Брајовића и антологије радикалних песничких пракси „Дискурзивна тела поезије” Дубравке Ђурић и песникиња-коауторки. Нова антологија, како сматра, треба да надомести оно што ове две опције не нуде, а то је сусрет са стварним животом.

– Овом антологијом обухваћена је генерација песника и песникиња која се афирмисала деведесетих година прошлог века и почетком овог века, уз двоје песника који су афирмисани деценију раније, Милоша Комадину и Нину Живанчевић, које видим као претходнике ове генерације. Ови песници певају о стварном и могућем без мистике и мистичарења. Егзистенција, непосредна искуства реалности, питања идентитета, искуства рата и поратних последица, искуства интегрисања у друге културе и језике, спознаје различитих светова и култура, обичан, свакодневни живот са надама, патњама и маштањима, побуна против ауторитета, егзистенцијална тескоба, трагање за смислом бивствовања и опстајања... теме су ових песника. Али, ипак, поезија је нешто више од самог именовања – каже Радмила Лазић.

У Антологији су сабрани стихови: Милоша Комадине, Нине Живанчевић, Звонка Карановића, Данице Вукићевић, Ненада Милошевића, Драгослава Дедовића, Марије Кнежевић, Владиславе Војновић, Ота Хорвата, Срђана Ваљаревића, Ане Ристовић, Наташе Жижовић, Ненада Јовановића, Милене Марковић и Драгане Младеновић. На питање које песничке праксе њихова поезија афирмише, а које табуе и стереотипе оваква поезија руши, песникиња каже:

– Ова поезија руши предрасуде о поезији као неразумљивој и херметичној, оној која је разумљива само уском кругу посвећених. Ова поезија то чини својом комуникативношћу јер је ситуирана у овом времену, и јер говори језиком који можемо чути око себе. На поетичком плану, она руши табуе везане за односе међу половима, у породици, међу сродницима, табу везан за сексуалност... она је субверзивна у односу на друштвене норме и праксе, на традиционалистичко схватање поезије и улогу песника.

Говорећи о позицији коју урбана поезија има, или заслужује, Радмила Лазић наглашава да та врста поезије није директно била маргинализована као урбана, већ у оквиру оних поетика које називамо модерним и постмодерним. А то се, сматра, чини у многим приликама и на многим нивоима, па и у оквиру САНУ која симболички представља културну елиту.

– Ако знамо који су кандидати за чланове ове институције из године у годину, па и ове, јасно нам је да се ради о тенденцијама да се тзв. национални канон сведе на архаично, анахроно певање, а да се модернистичка оријентација изопшти. Али, то није тенденција од јуче. Одавно у САНУ није ушао песник модернистичке оријентације. А модернизам је, такође, део српске песничке традиције, али то хоће да се гурне у заборав.