Poezija koja ruši predrasude

Oni pišu o svakodnevnim događajima iz života. Ne mistifikuju, sumnjaju, dovode u pitanje, preispituju... Njihova poezija je poezija nemira i nemirenja. A od njihovih „poetskih pripovesti”, pesnikinja Radmila Lazić napravila je izbor i osmislila „Antologiju urbane poezije”, koja je nedavno objavljena u izdanju „Samizdata B92”. Radmila Lazić do sada je objavila 13 zbirki poezije („Podela uloga”, „Doroti Parker bluz”, „Srce međ’ zubima”…), kao i antologiju ženske poezije „Mačke ne idu u raj”.

– Kako se već duže vreme u javnosti, koju u velikoj meri konstituišu mediji, govorilo o marginalnosti poezije, o tome da se poezija ne čita i da se udaljila od čitalaca, pokušala sam nađem uzroke za tu tvrdnju, ko je krivac za takvo stanje i takvu poziciju poezije. Pesnici, naravno, nikada nisu krivi jer takvo stanje zavisi najpre od kulturnog miljea, ambijenta i atmosfere društva. Intelektualni, moralni, estetički, društveni konzervativizam, koji je tako sjajno detektovao Zoran Mišić još pre više od pola veka, a koji još uvek diktiraju naše elite, sigurno nije dobar ambijent za poeziju uopšte, a kamoli za nove tendencije. Forsiranje anahronih pesničkih praksi od strane književne kritike, urednika, kulturne elite... takođe su doprineli situaciji u kojoj je poezija izgubila i primat i čitaoce. Forsiraju se uglavnom oni pesnički pravci koji ne računaju na današnjeg čitaoca, već na čitanke i istoriju književnosti. U ovakvim koncepcijama i tendencijama videla sam „krivce” nedovoljnog čitanja poezije – objašnjava pesnikinja za „Politiku” svoje motive da priredi ovu antologiju.

Govoreći o estetičkim kriterijumima kojima se rukovodila pri izboru pesama, Radmila Lazić primećuje rečima da ne postoji jedan univerzalni kriterijum kojim bi se utvrdilo koja je pesma dobra, a koja manje dobra.

– „Prvi moj zahtev poeziji jeste da je uverljiva” – tu se sasvim slažem sa Handkeom. Dobra pesma proizlazi iz neminovne potrebe, da parafraziram sad Rilkea, a upravo to daje uverljivost pesmi. Uobražavam da znam koja je pesma nastala iz neminovne potrebe, a takva pesma je obavezno uverljiva. Da biste to osetili treba vam dobro naštimovano unutarnje uho. Pisanje za čitanke i istorije književnosti čini poeziju knjiškom, papirnatom, umrtvljuje njeno biće, a ona bi trebalo da odražava duh vremena u kome je nastala, ona ne sme da odluta od svakodnevnog jezika kojim se sporazumevamo. Pesma, pre svega, mora nešto da govori, nekom da se obraća. To sam imala u vidu kada sam koncipirala ovu antologiju – približavanje poezije senzibilitetu savremenog čitaoca. A to je misionarski posao!

Kako dalje objašnjava Radmila Lazić, termin „urbano” i „gradsko” iz naziva antologije odnosi se na ambijent pesama, koji najčešće jeste grad, ali – naglašava, to nije vrednost sama po sebi, niti je dovoljno da bismo jednu pesmu nazvali urbanom.

– Urbanost je stvar senzibiliteta i stanje duha, način življenja i
mišljenja – pogled na svet. Urbanost podrazumeva savremenost, modernost i emancipovanost, otvorenost za drugo i drugačije. U poeziji se urbanost vezuje za Bodlera i početke modernizma, kada grad postaje mitsko mesto čovekovog bitisanja – kaže Radmila Lazić.

Pričajući o svojim prethodnicima – priređivačima antologija modernističke orijentacije, naša sagovornica pominje da se njena antologija donekle naslanja na poetsko-kritičku hrestomatiju „Šum Vavilona” Mihaila Pantića i Vase Pavkovića, iako se ova opredeljuje samo za jedan vid pesničke prakse – narativni. Njena antologija se, takođe, pozicionira između antologije transsimbolističke poezije Tihomira Brajovića i antologije radikalnih pesničkih praksi „Diskurzivna tela poezije” Dubravke Đurić i pesnikinja-koautorki. Nova antologija, kako smatra, treba da nadomesti ono što ove dve opcije ne nude, a to je susret sa stvarnim životom.

– Ovom antologijom obuhvaćena je generacija pesnika i pesnikinja koja se afirmisala devedesetih godina prošlog veka i početkom ovog veka, uz dvoje pesnika koji su afirmisani deceniju ranije, Miloša Komadinu i Ninu Živančević, koje vidim kao prethodnike ove generacije. Ovi pesnici pevaju o stvarnom i mogućem bez mistike i mističarenja. Egzistencija, neposredna iskustva realnosti, pitanja identiteta, iskustva rata i poratnih posledica, iskustva integrisanja u druge kulture i jezike, spoznaje različitih svetova i kultura, običan, svakodnevni život sa nadama, patnjama i maštanjima, pobuna protiv autoriteta, egzistencijalna teskoba, traganje za smislom bivstvovanja i opstajanja... teme su ovih pesnika. Ali, ipak, poezija je nešto više od samog imenovanja – kaže Radmila Lazić.

U Antologiji su sabrani stihovi: Miloša Komadine, Nine Živančević, Zvonka Karanovića, Danice Vukićević, Nenada Miloševića, Dragoslava Dedovića, Marije Knežević, Vladislave Vojnović, Ota Horvata, Srđana Valjarevića, Ane Ristović, Nataše Žižović, Nenada Jovanovića, Milene Marković i Dragane Mladenović. Na pitanje koje pesničke prakse njihova poezija afirmiše, a koje tabue i stereotipe ovakva poezija ruši, pesnikinja kaže:

– Ova poezija ruši predrasude o poeziji kao nerazumljivoj i hermetičnoj, onoj koja je razumljiva samo uskom krugu posvećenih. Ova poezija to čini svojom komunikativnošću jer je situirana u ovom vremenu, i jer govori jezikom koji možemo čuti oko sebe. Na poetičkom planu, ona ruši tabue vezane za odnose među polovima, u porodici, među srodnicima, tabu vezan za seksualnost... ona je subverzivna u odnosu na društvene norme i prakse, na tradicionalističko shvatanje poezije i ulogu pesnika.

Govoreći o poziciji koju urbana poezija ima, ili zaslužuje, Radmila Lazić naglašava da ta vrsta poezije nije direktno bila marginalizovana kao urbana, već u okviru onih poetika koje nazivamo modernim i postmodernim. A to se, smatra, čini u mnogim prilikama i na mnogim nivoima, pa i u okviru SANU koja simbolički predstavlja kulturnu elitu.

– Ako znamo koji su kandidati za članove ove institucije iz godine u godinu, pa i ove, jasno nam je da se radi o tendencijama da se tzv. nacionalni kanon svede na arhaično, anahrono pevanje, a da se modernistička orijentacija izopšti. Ali, to nije tendencija od juče. Odavno u SANU nije ušao pesnik modernističke orijentacije. A modernizam je, takođe, deo srpske pesničke tradicije, ali to hoće da se gurne u zaborav.