Кинеска веза

Веровали или не, у земљи од безмало две милијарде људи, нашироко света познатијој под српским именом Кина, истрајава једна мала оаза Србије и српства. Не, није у питању ни наша амбасада ни српски ресторан по имену „Киоск“ који се налази у елитној четврти Пекинга, а где би другде. У питању је катедра за српски језик на Пекиншком факултету за стране језике, тзв. Beijing foreign studies university, или по кинески Bei Wai.

И тако, поред дипломатских аката и мириса свежих ћевапа пролама се Кином и српска граматика, ни крива ни дужна. Помало заборављена од српске власти и просвете и образовања, катедра за српски језик у Пекингу опстаје захваљујући пре свега ентузијазму, авантуристичком духу и националном сентименту српских лектора који у Кину дођу, најчешће о свом трошку. Они добијају на располагање солидне услове за рад и помало дезоријентисане, али вредне и послушне кинеске студенте.

Катедра за оно што се некада звало српскохрватски језик датира у Пекингу још пре покрета Несврстаних, дакле скоро од 60-их година 20. века. Данас је ситуација таква да су се српска и хрватска катедра раздвојиле делујући свака за себе и најчешће једна уз другу ако се погледа положај учионица и канцеларија. Таква ситуација одсликава реалну геополитичку слику на терену: две државе, два језика, две катедре, две групе студенета. Међутим, комуникација између српског и хрватског лектора неретко доводи у забуну Кинезе који нису сигурни споразумевају ли се те две особе истим, сличним или различитим језиком па се тек на моменте нешто разумеју. Њихова збуњеност равна је збуњености неких локалних лингвиста који још увек ломе копља око правилног распетљавања једног/двају језика.

Али, вратимо воду на српску воденицу. Тренутно на пекиншком универзитету има 16 студената српског језика. Српски језик припада катедри тзв. мањих језика и у суштини представља већу егзотику него арапски, хинду или неки други језик који се нама у Србији чини необичним. Дебљину те егзотике учвршћује и релативно незнање просечног Кинеза о томе где се тачно Србија на кугли земаљској налази, тако да ни сви сабрани успеси Новака Ђоковића по азијској турнеји нису успели да образују свест просечног Кинеза о европској географији.

Тек на помен бивше Југославије, коцкице почињу да се слажу, а слика братства и јединства да буди успомене на некада „славну“ прошлост. Такође, српски језик има статус језика који се не студира редовно, већ се уписује на сваке четири године. То значи да док једна генерација не изгура своје четири године, неће бити друге. То је можда и добра идеја ако се узме у обзир да вероватно ни половина једне генерације неће имати претеране вајде у даљем животу од знања српског језика, али већина њих можда још увек није тога претерано свесна. Студенти се на том факултету школују углавном за послове у дипломатији, администрацији и новинским агенцијама, мада их се већина нада пословима у неким великим мултинационалним и мултимилионским компанијама које најчешће не подразумевају штанд у новобеоградском Блоку 70.

(/slika2)Актуелних 16 кинеских студената српског језика уписало је те студије из различитих мотива. Ако смо искрени сами према себи, признаћемо да је већина њих дошла ту случајно или ненамерно, не успевши да се упише на неки већи језик као што су енглески, руски или немачки. Тек неколицина њих била је свесна терета који узима на своја нејака плећа верујући да се са знањем једном мањег европског језика можда лакше наћи посао међу колегама код којих углавном доминира енглески.

То колико ће садашњих 16 студената српског језика имати користи од својих студија умногоме зависи и од односа наших двеју земља, даље културне, финасијске и сваке друге сарадње која је однедавно почела градњом што дипломатских што физичких мостова преко Дунава. Они су наши будући представници у разним комитетима, агенцијама, новинским кућама, али можда и будуће дипломате, амбасадори и разни други службеници којима ће знање српског језика и чињеница да су наклоњени тој култури можда нека врата и затворити, али зато нама као држави бити од користи у будућим односима са Кином.

С друге стране, живот у далекој и страној земљи носи са собом другу врсту проблема. Не, није у питању прилагођавање временској зони, климатским условима, храни, култури, другачијем стилу живота и навикама. Можда највећи од свих изазова лежи управо у неразумевању или једноставном непознавању језика. Када не знате кинески језик свакодневна комуникација у пекиншком животу постаје непрестана борба за сваку могућу ситницу.

(/slika3)Отежавајућа чињеница је да у кинеском језику не постоје неки интернационализми које би, рецимо, препознао један Немац или Француз, Кока-кола и хамбургер се у већини крајева планете Земље кажу управо тако. Али Кина је изузетак. Ништа од онога што бисте могли да препознате као једно глобално наслеђе поп културе и цивилизације у Кини нема своје препознатљиво гласовно обележје. Све звучи и изговара се другачије, „по кинески“, тако да чак и кад изговоре име ваше земље то ни у ком случају не изгледа као постојбина из које сте управо дошли. Дакле, без некакве језичке подлоге живот у Кини може показати и своју компликованију страну, а која се манифестује кроз најуобичајније дневне ситуације као што је куповина, наручивање у ресторану, градски превоз.
У ресторану доминира сликовна комуникација пошто се наручивање јела углавном своди на упирање прстом у јеловник са фотографијама с вером у бога и надом да управо нисте показали у добро измаринирану бубашвабу са сосом од шкорпијиног репа.

Једноставна питања као што су желите ли зачињено, хладну воду, већу или мању порцију у вашим очима остају неодгонетнута као да су вам управо тражили да лансирате брод у космос уз помоћ шибице и парчета шперплоче. Захваљујући здравој логици временом почињете да препознајете понека питања, али то не смањује интензитет махања рукама, барем док не научите како да наручите хладну воду и јело без икаквих посебних љутих зачина.  

Чак и када сте помислили да сте научили неколико речи које ће вам олакшати маневрисање у том језичком лавиринту, погрешна, макар и минимална грешка у изговору, може да промени значење целој речи. На тај начин ће вам уместо тражене чаше пива келнер љубазно и насмејано донети виљушку. Ако којим случајем купујете карте у јавном саобраћају уздржите се од показивања броја два прстима. Погрешна комбинација палца и кажипрста може натерати кондуктера да вам избоји ни мање ни више него осам карата. А ако се изгубите негде граду уздајте се у поузданог таксисту и мапу пошто ће вам обичан свет на улици само немоћно одмахивати главом на ваше интересовање за жељени правац.

Али, све су то лепоте и неизвесности живота у страној земљи, авантуре које искуство путовања чиније комплетнијим, а сврху правилне комуникације међу људима уздижу на један савим други ниво који остале проблеме човечанста ставља у други план. На крају можемо рећи да српска катедра у Кини заслужује да дели исте услове као и било која друга катедра за страни језик, управо због тога што је и Кинези третирају као било коју другу, већу. Још када би сличан третман добила и од сопствене државе која тренутно не зна ни да она постоји, или не жели да зна, ово би могла да буде једна успешна база. Она ће у будућности регрутовати нове Србо-Кинезе у нечему што ће изгледа бити дугорочна брачна веза наших двеју земаља, што због њиховог извоза робе и људи и што због наше жеље да на масивном кинеском тржишту Новак Ђоковић освоји још понеку титулу.