Правила протеста

И после десет објављених текстова у овој рубрици остајемо без одговора на питање ко има право на блокаду града. Аутори прилога нису, заправо, ни били у обавези да буквално одговоре на поменуто питање. Јер, наравно, о праву на блокаду одлучују они који протестују. С тим што одлука о томе да ли ће неко изаћи пред зграду владе или блокирати пут – углавном зависи од количине проблема које неко носи на својим плећима. Зато путеве препречавају они који већ месецима нису добили плату, док пред зграду владе долазе радници некадашњих великих београдских предузећа. Такође, на колективне штрајкове глађу одлучује се неколицина радника, они којих нема довољно да би одржавали блокаду. Неписано је и правило да се на било који вид уличног протеста одлучују они који немају никакву корист од тога да протестују у кругу фабрике. Таквима фабрике и не раде. Уосталом, онај некадашњи појам штрајка који се своди на то да радници дођу на посао, обуку радне мантиле и стоје поред машина код нас више и не постоји. У ствари, постоји, али односи се само на неке професије као што су лекари, просветни радници, контролори летења, авиомеханичари – они од чијег рада свакодневно зависи велики број грађана и институција. Припадници ових делатности то знају и користе свој положај. Зато они не морају да стоје на барикадама: често је довољно да само најаве да ће због нечега ступити у штрајк па да се у згради владе одмах упали одговарајућа лампица. То не значи да ће њихови захтеви одмах бити испуњени. Али увек се нађе неко решење у оквиру надлежних министарстава, јер владине службе очито мере ширину незадовољства које нечији протест може да изазове.

Па кад су прекјуче протестовали таксисти и ауто-превозници, њих неколико хиљада који габаритом својих возила могу да зауставе кретање пола милиона људи, истог дана с њиховим представницима састала су се три министра и увече је договорено испуњење захтева. А када у Новом Пазару, Рачи или Зрењанину протестују радници, владина лампица се упали тек после недељу дана и тек кад се тамо догоде најтеже ствари.

До тих места министри споро стижу, о чему сведочи пример донедавно затворене пруге код Лапова. Прво су се са грађевинарима сусрели саветници министара, ваљда као извидница, да влади поднесу извештај, да би тек сусрет штрајкача са министром економије означио почетак краја једне од овдашњих блокада.

Протести тако имају и „географску димензију“ – успешнији су у задовољавању својих захтева они који су територијално ближе владиним зградама и већим медијима. То знају и радници из удаљенијих места, али неписано је правило сваког социјалног протеста да људи радије блокирају неки себи близак друм. На питање упућено радницима „1. маја“ из Лапова зашто нису уместо запоседања оближње пруге дошли у Београд пред зграду владе, уследио је одговор да се лаповачки радници у Немањиној улици не осећају домаћински. И о сиротињи је реч, онима који и штрајкују зато што месецима не добијају плату, а долазак и боравак у Београду кошта. Зато радници „1. маја“ протестују у Лапову, док београдски таксисти држе Славију. И зато они за само неколико сати успевају да се изборе против примене прописа који им не одговарају, док су радници из Лапова три пута ове године лежали на прузи, и то по неколико дана, да би тек недавно и њихови захтеви били схваћени као да је реч о таксистима.

На том тасу веће и мање важности, опасности и безопасности, удаљености и блискости одржавају се мање-више сви актуелни социјални протести у Србији. Да ли ће неко изаћи да протестује или не, где ће протестовати, колико ће бити упоран, ко ће протест покушати да смири, да ли ће се у све умешати неко (и ко) из владе – све су то ствари које се дешавају по неким неписаним правилима, али правила постоје и део су већ дугогодишњег нежељеног сценарија парцијалног решавања разних социјалних проблема. Друго је питање зашто тај нежељени сценарио толико дуго опстаје као најјача (социјална) карта у рукама радника.