У Мостару сам све изгубио

Фудбалска Црвена звезда добила је ових дана велико признање које је, да не поверујете, стигло из редова Партизана. Директор звездиног "вечитог ривала" Ненад Бјековић, човек који је увек спреман на критику "смртног непријатеља", честитао је ривалима на довођењу Душана Бајевића (57) за шефа Стручног штаба уз најаву да та чињеница обавезује Партизан на рад бољи него икад досад...

Ово признање, неуобичајено за наше поднебље, дирнуло је, посебно, и Душана Бајевића, који нам је, уз све приче о фудбалу, рату, Мостару, породици, пријатељима... казао да је Партизан увек био клуб о коме се мора причати са највећим поштовањем...

• Да ли имате трему пред рад у Црвеној звезди?

– Не могу да кажем да немам. Имам, имам позитивну трему. Црвена звезда је велики клуб, један од шампиона Еврпе, протекле сезоне освојила је "дуплу круну", првак је државе и освајач Купа. Очекивања су сад већа. Тражи се, поново, све ово, али и нови продор у Европу и то већ сад, следеће јесени. А кад је о треми реч она ме обузима и због чињенице да сам, после рада у мом Вележу, па у три грчка клуба АЕК-у, Олимпијакосу и ПАОК-у, први пут на послу у Србији. Уосталом, та врста треме је увек саставни део сваке игре. Имао сам је и као фудбалер у моја два клуба, у Вележу из Мостара и АЕК-у из Атине. Тај осећај давао ми је нову снагу да будем бољи од ривала...

Не познаје играче Звезде

• Шта знате о овој Звезди?

– Тек сам стигао. Нисам ушао у детаље. Немам праву слику о екипи. Не могу још да будем конкретан. Морам, пре било које одлуке, све добро да одмерим. Ипак, мој генерални циљ је освојити све у Србији и стићи што даље у европском такмичењу. Ту дилеме нема. У Звезди познајем само вође, али не и играче. Најбоље ћу их, и као људе и као фудбалере, упознати у току рада.

• У Звезду је требало да дођете пре две године. Шта се тада догодило?

– Тада сам отворено казао да пре него што дам пристанак за долазак у Звезду морам да саслушам и понуду Олимпијакоса. И тако је било. Олимпијакос је прихватио моје услове, па ту више није било места за договор са Драганом Џајићем о мом доласку у Звезду. Међутим, ова тема је у Београду, у медијима, добила неко друго објашњење. Сад ми је ружно и да се подсећам на све то...

• Прошле сезоне први пут нисте радили. Зашто?

– Са играчима Олимпијакоса освојио сам и пре две године "дуплу круну", а после тога се нисмо договорили о наставку сарадње, па сам одлучио да, најзад, једну сезону посветим себи и породици. Баш ми је било лепо. Добро сам се одморио. Уживео сам у ленчарењу, читању, шетњама, гледању низа утакмица... Од физичких активности играо сам само тенис... Уживао сам у домаћој атмосфери. Имам кућу у најлепшем делу Атине, у оном делу града који је препознатљив по чистом ваздуху, с много дрвећа, цвећа и паркова...

• Да ли сте увек, као и сад, долазили у нови клуб по позиву?

– Мој маркетинг је мој резултат. За двадесетак година тренерског рада моје екипе су освојиле петнаест трофеја и оствариле низ истакнутих резултата у европским такмичењима. Зато је посао увек тражио мене, а не ја посао. Са вођама клубова преговарао сам само о условима рада. Други тренери имају менаџере и маркетиншке организације иза себе, а мени то никад није било потребно.

• Шта тражитен од играча?

– Озбиљност је прва ствар. Она се састоји од низа других односа; и од посла и од понашања. Важан је став према раду, тренерима, саиграчима... Сваки фудбалер сам себе ставља у екипу; својим схватањима професионалних и животних обавеза. Код мене је тако увек било и биће. Црвена звезда је једна велика породица. Она мора да игра, живи и верује у себе као породица. Нико не сме да нас разједини, изведе из равнотеже или скрене са пута ка циљу, а циљ је увек – само победа...

• Јанковић и Бишевац су се потукли у Португалији. Шта ћете учинити?

– Веома је ружно кад се чује да су се двојица фудбалера Црвене звезде, двојица младих репрезентативаца, потукли у оквиру рада у државном тиму. То је велика срамота и кад би се догодило у оквиру нашег рада у клубу, а овако брука је много, много већа. Ипак, нећу учинити ништа. Желим да верујем да су то обојица схватили и да се то никад никоме у Звезди више неће догодити.

• Чиме сте се, као играч, издвајало?

– Био сам више него упоран. Одлазио сам на тренинге и пре и после подне. И кад сам ушао у први тим Вележа био сам, својом вољом, после сваког тренинга на додатном раду са тренерима. Остајао сам и сам. Шутирао сам на гол из свих углова и из свих позиција. Волео сам тај звук који се добијао као резултат "пољубца" лопте и мреже. За Вележ сам одиграо 568 утакмица и постигао 468 голова. За репрезентацију сам у току 37 мечева постигао 29 голова...

• Шта посебно издавајате из времена игре?

– У најлепшем сећању остао ми је "Мини мундијал", Куп независности Бразила, који је игран 1972. и на ком смо освојили треће место. Играли су ту, сем нас, домаћин Бразил, па Перу, Венецуела, Боливија, Парагвај, Шкотска, Чехословачка, Аргентина и Уругвај. Био сам најбољи стрелац тог турнира. Постигао сам 13 голова. Пет голова сам дао Венецуели (10:0). То је и сад рекорд у државном тиму. Голови су увек били мој најбољи производ.

Све вере у породици

• Где Вас је затекао овај рат?

– Сви из породице су били у Мостару, а ја сам са супругом Бегом живео у Атини. Ипак, са три аутомобила готово сви су стигли у Грчку. Тада смо, нас петнаестак, живили заједно. У Мостару је једино остала моја мајка Даница због Дилфере, мајке моје супруге, која је била непокретна. Њих две су, у ратним условима, остале саме годину дана. То ми је био најтежи део живота. Потом сам и њима успео да омогућим долазак у Атину. Тада, кад сам видео мајку и ташту, први пут сам, од кад је почео тај рат, могао да спавам целу ноћ.

• Шта сте изгубили у Мостару?

– Изгубио сам све што сам имао од имовине. Једну кућу, стан... Све је запаљено... Највише ми је жао неких драгих успомена које су ме подсећале на дане младости и спортске каријере... Обновио сам сад кућу на Буни. То је једна бистра река, лева притока Неретве. Купио сам нови стан у Мостару. Све то ми обилазе рођаци, а и ја сад често одлазим у Мостар... Ипак, за мене је, после свега што се догодило у том рату, најважније што ми нико није погинуо. А имовина... Е, то се, кад имаш све "руке у породици", обнови. Све се то врати у живот...

• Да ли су Вам сачувани сви односи?

–  У мојој породици има нас из све три вере. Има и Срба, и Муслимана, и Хрвата. И сви смо, не само сачували главе у том рату, већ и памет, схватање живота, међусобне односе и односа са свима које смо знали.

• А шта је са старим пријатељима?

– Тај рат је направио своје. Неки односи више нису исти. Рат мења људе. Неко је изгубио неког свог, па на све гледа другачије... Ја одржавам везу са многима. Чујем се и са Вахидом Халилхоџићем, Марићем, Кајтазом, Главовићем, Слишковићем...

• Како је то било раније?

– У току играчких дана било нас је из све три вере. И нико није могао да нас посвађа. Нико се није издвајао. Најбољи другови били смо ја, Марић и Владић зато што смо заједно играли и у репрезентацији. Ја Србин, Марић Муслиман и Владић Хрват. Звали су нас, по оној марки кола, "БМВ". Тај састав је био пример за све односе у целој Босни. И по понашању, и по дружењу. Али, наравно, и фудбалски, по игри. Ником од нас није ни говорио о вери. Ни ја, ни Марић, па ни Владић, мада је он то касније показао... Али, то сад није важно... Цео Мостар био је увек јединствен. Био је то посебан град. 

• Какав је сад Мостар?

– Онај мој Мостар доживљавао сам као део себе. Тај град је имао душу. Сад се, на срећу, све обнавља. Мој град је још на коленима. Али, осећам да се полако диже. Потребни смо му ми, стари Мостарци, па ће и њему и нама бити лакше... Зато сам често у њему, уз Неретву, Буну... Верујем да ће људи поново једни другима да се приближе и да се, као некад, заволе. Сви се полако враћају. Срби најспорије, али долазе... Нека и ово буде мој позив за све Мостарце. Знам колико воле свој град. Ја увек и у свакој прилици, кад је реч о најтананијим емоцијама, истичем да у животу имам три највеће љубави: мајку Даницу, супругу Бегу и мој град Мостар.

• Да ли Вам се свиђа овај нови "стари" мост?

– Није то оно што је било, а што је срушено. Није то тај камен. Не може то никада да буде... То вам је као са новом девојком. Личи на ону коју волите, али срце је не препознаје... То никад не може да буде она... Али, добро је што је направљен и овај мост. Сличан је. Ипак, то је само мост, који, као и стари, спаја два дела града.

Душан Бејевић је велики џентлмен, елегантан, уредан до перфекције, усправног става и увек озбиљног израза лица. Мало ко може да каже да је видео његов осмех. Зашто је то тако?

– Нисам тип који показује емоције на јавном месту. Ја се најбоље осећам у кући. Додуше, могу, по некад, са пријатељима, да се опустим и у ресторану, али то се ретко догађа. Такав сам. Не могу против себе. Али, то онима који ме добро познају и воле ни мало не смета.

Љубав је, ипак, све победила

Кад су се у Мостару, пре пре више од тридесет година, заволели прелепа Муслиманка Бега Биберовић и стасити Србин Душан Бајевић сви су их гледали са дивљењем сем Бегиних родитеља. Бајевић то објашњава:

– Бегини су били стара муслиманска породица и имали су потребу да се не мешају са осталим верама. Али, на крају се све другачије завршило. Наша љубав је, ипак, све победила. На жалост, немамо децу...

Бајевић, презиме по мајци

Душан Бајевић је дете разведених родитеља. Јединац је у браку мајке Данице и оца Душана. Али, све емоције Душана сина везане су за мајку: