Србија нема спа бање

У нашој земљи има око 300 лековитих вода, од којих више од 100 термалних, али нема ниједне нове спа бање. Србија због тога касни 20 година за земљама које су неговале своје лековите природне чиниоце и бање.

До Другог светског рата имали смо бање које су по развијености потпуно ишле у корак са, на пример, бечком бањом Баден или са швајцарским бањама. То се може видети и данас по архитектури наших бања – Буковичке или Врњачке. Имали смо и најбоље балнеологе на челу са чувеним професором Лазом Недељковићем, који је направио Рогашку Слатину, данас познату словеначку и европску бању. Али, за разлику од Европе, наше бање смо после рата потпуно заборавили.

Од 1974. године до 1990. године чак ни на нашим студијама из медицине није било наставе из балнеоклиматологије. Ове су неке од веома значајних чињеница које истиче професор др Милисав Чутовић у намери да подсети колико смо немарни према благу које смо добили од природе и занемарили у тренутку када цела Европа, али и свет, у природним лечилиштима тражи допуну за испарцелисану и високо технолошку медицину, али и одмор и опуштање.

Природни лековити чиниоци – лековите воде, лековита блата, гасови и лековити климати (ту се убраја специфична влажност, атмосферски притисак и слично) у прошлости имали су много већу улогу у лечењу многих болести, као и за опоравак после повреда или обољења. Развој технологија у медицини умањио је значај природних лековитих чинилаца, али су они код нас миноризовани много више него што је то урађено у свету.

Бање у свету потпуно су промениле свој концепт лечења, али и изглед. Др Чутовић је подсетио да су некада бање биле првенствено опоравилишта и болнице, у које су ишли старији и болесни људи, и у којима се дуго остајало, док у „новим” спа бањама садржаји су окренути људима без обзира на старосну доб и стање здравља, јер је основни акценат на превенцији. Зато се и каже да се у „старе” бање одлазило два пута годишње по 20 дана, а у „нове” бање 20 пута годишње по два дана.

У некадашњим бањама инсистирало се на строжем режиму, од неких терапеутских процедура до дужине сна, што је људе понекад одбијало од бања, док је у савременим лечилиштима у свету тај режим данас много либералнији. Запослени у бањама труде се да људима помогну да преброде неки медицински проблем, али и да максимално уживају. Иако је медицина данас технолошки ојачана опремом, ту су и скупи лекови, бањска лечилишта ипак имају своје место, па чак и онда када се чини да ништа осим много новца и технике не доноси успех у лечењу, као што је, на пример, проблем неплодности. Чувене српске бање за лечење неких гинеколошких тегоба ипак нису за историју медицине.

Њихову улогу др Чутовић данас назива помоћном у многим терапеутским процедурама, на пример у случајевима запаљења јајовода. За лечење реуматоидног артритиса постоје савремени, веома скупи лекови, али он помиње као методу избора примену сумпоровитог лековитог блата, на пример у Бањи Ковиљачи. Др Чутовић ипак оптимистички сматра да ће Србија кад-тад постати земља туризма, али да би то постала, подсећа да се на туризам не може гледати само као на нешто што волимо. Тако, иако имамо изузетне природне предуслове, потребни су нам и план и стратегија развоја да од наших бања направимо лечилишта и центре који ће привући савремене, младе и здраве људе.

Нове бање прозване су спа центрима, за шта је послужила скраћеница старе латинске изреке Salus per aquam (Здравље уз помоћ воде). Благодети по здравље многих наших бања открили су још стари Римљани. С друге стране, велнес центри настали су као производ новог доба и потреба савременог човека да се после напорног и стресног рада одмара у природи уз физичку активност, здраву храну и у здравој, пријатној околини. Сама реч велнес је скраћеница две енглеске речи: well-being, што значи добро расположење и  fitness, активност.

Др Чутовић наводи да, на пример, Словенија данас има 14 потпуно концептуално нових бања, јер су у европским државама схватили да не треба преуређивати старе бање у нове, него правити нова лечилишта по укусу „новог” човека, са тежиштем на превенцији болести. Амерички модел спа бање још више је нагласио значај природних чинилаца, јер су лековите воде, блата, гасови и климатске карактеристике на неком подручју једноставно уткани у концепт лечења. Немачка и Енглеска, али и све земље Бенелукса озакониле су традиционалну медицину и у овим системима постоји специјалиста традиционалне медицине. У тој специјалности су спојена сва вековна искуства источњачке медицине која се позива на ангажовање разних покрета тела, почев од масаже, акупресуре и киропрактике до модерних достигнућа западних технологија.