Ратовања наших предака

У недавно приказаном, веома занимљивом документарцу „Партизански филм” (сценаристи Станко Јовановић и Петар Поповић, редитељ Игор Стоименов), о том специфично југословенском кинематографском жанру говорили су, уз ондашње, и садашњи филмски радници. Иако су листом истакли свој некадашњи младалачки априорни отпор према „идеолошкој димензији” дела попут „Неретве”, „Сутјеске” и осталих наслова из целулоидне епопеје о борби против фашизма и домаћих издајника у Другом светском рату, с данашњом зрелошћу и искуством осврнули су се и на нека ваљана својства ових дела, на неке њихове изузетне синеастичке вредности.

Слично би се могли рашчлањивати и актуелни српски филмови који се такође баве тим истим или претходним, Великим ратом, свеједно. У њима се нека визуелна решења, естетика кадра, уобличење појединих сцена, цитати или омажи филмској класици... могу похвалити одмах. Али одмах може бити и резерве према „идеологији”, и „поруци” коју шаље целина, према сазнањима које нуди и о доживљају прошлости какав код гледаоца изазива на екран изнета уметничка истина.

Повод је пружила Радио-телевизија Србије одлуком да, без чекања на крај „биоскопске експлоатације”, у ове празничне дане прикаже филм „Свети Георгије убива аждаху” сценаристе Душана Ковачевића и редитеља Срђана Драгојевића. Тако је најшира јавност добила прилику да види „најскупљи српски филм”, уз то и српског кандидата за „Оскара”.

То велико гледалиште, неупоредиво масовније од сваке, па и рекордне биоскопске публике, може сада да размишља, процењује и суди. Неће, као некад, бити политичких реакција партијских и борачких организација због „скрнављења револуционарних светиња”, али може бити осећања повређености међу људима који поштују жртве наших предака. И неће се, свакако, доводити у питање начелна антиратна идеја овог филма, која сама по себи и није спорна, али може начин демитологизације националне историје којим је она упрошћена, па и бизарно банализована.

Кад нема ниједне назнаке о узроцима, прича о последицама српских ратовања с почетка двадесетог века губи на слојевитости и уверљивости. Тиме се знатно олакшава пут ауторској тежњи да докаже узалудност ратног подухвата, али гледаоцу отежава да заиста трагичним доживи све што се у таквом подухвату губи. Кад у војсци нема правих јунака а командантово јуначење личи на махнитост, не може се очекивати довољно саосећања за њихове погибије. Кад је много актера ситничавих, љубоморних, свадљивих, а нема хероја и подвижника – нема ни потребне емпатије за опште страдање. Кад су ратни војни инвалиди до крајности карикирани као гомила кљастих, прљавих, припитих, злобних, њихова судбина много мање дира од несреће оног просјака из пера Лазе Лазаревића чију ратну рану – одсечену ногу народ никако да позлати.

Ни поетизовање с неколико метафоричних ситуација и једним чедним дечјим ликом не просветљује значајније ову тмасту филмску слику народа примитивног и неразумног, увек склоног ратовању до изгинућа и самоуништења, мушкараца који срљају у смрт, њихових неверних жена...

Критичко преиспитивање сопствене историје несумњиво је потребно. Но бављење великим темама захтева и велику стваралачку одговорност. А кад сами себе само овако и оваквима приказујемо, како ли ће нас гледати, и хоће ли нас уопште разумети, други?