Непристојна понуда

Уколико уђемо у НАТО Русија ће признати Косово. А кад то учини Русија, учиниће и остали – и ни на који начин нећемо моћи да задржимо формални суверенитет над нашом покрајином. Ако се добро сећам, сличне поруке добијали смо од појединих домаћих политичара у минулих неколико година, док су нас уверавали да је склапање енергетског аранжмана са Москвом „бити или не бити” за Србију и очување Косова.

Сада чујемо да је „бити или не бити” НАТО, и то из уста руских, а не српских политичара. Уцена, непристојна понуда, поручују поједини прозападно оријентисани српски политичари. Неће бити да је тако. Права је истина да Русија, као и свака друга држава, гледа своја посла и своје интересе. Тренутно је у клинчу са НАТО-ом и у интересу јој је да очува утицај на Балкану, где јој је Србија кључни партнер. Наравно, кључног савезника не жели да види у војном савезу који је дефинисан као спољна претња Русији.

Не брани, дакле, Русија Косово за Србију, него косовску кризу користи за своје интересе, као што Запад настоји да у региону успостави поредак ствари какав му одговара. Косово, како произлази из најновијих порука Москве, постаје неважно и, биће признато од стране Русије оног тренутка када више не буде могло да функционише као залога у сучељавању са Западом.

Шта, дакле, имамо? Са једне стране је Русија која је у стању да нам Косово брани само у УН, где има право вета, али не и на терену, односно на самом Косову, где су распоређене трупе НАТО-а и где политичари из Србије могу да оду само уколико се благовремено пријаве тамошњим властима које, иначе, не признају. Из тога следи закључак да не може „на терену” заштитити ни Србију, од које тражи да се понаша у складу са њеним интересима.

Са друге стране су Запад и Европска унија, која је наш главни спољнополитички приоритет. Приоритет Брисела и Вашингтона није, међутим, укључивање Србије у европске интеграције, него стварање услова за стабилност у региону, у коме је Србија само једна држава, ни из далека тако утицајна и моћна као што је некада била. Брисел и Вашингтон желе да виде Србију у ЕУ и у НАТО-у, али под својим условима – на којима ће истрајати.

Ни Русија ни Запад (односно НАТО) не чине ништа што се у међународним односима сматра недопустивим. Србија није у позицији да калкулише са могућношћу да их победи, и једне и друге, и да наметне своју вољу у региону. Уосталом, догађаји са краја прошлог века показују да то није могуће.

Преостало је да се прагматично поставимо према ситуацији и да у првом плану имамо своје интересе, а не нечије друге. Сходно томе, став Русије у односу на чланство Србије у НАТО-у не треба третирати као аргумент за заоштравање односа са тим војним савезом, него као чињеницу коју треба узети у обзир при дефинисању српске стратегије. На исти начин, наравно, треба третирати и подстицаје за улазак у НАТО.