Шта ме питаш за културу

Култура је у процесу транзиције јако маргинализована, показало је четврто истраживање из пројекта „Политика и свакодневни живот“,о улози културе у процесу транзиције. Руководилац овог пројекта др Загорка Голубовић каже да је циљ овог последњег истраживања из 2009. био да се установи како грађани доживљавају културу и колико је култура присутна и значајна за њихов и друштвени живот. Истраживањем путем интервјуа било је обухваћено 150 испитаника из 10 градова Србије. Одговори анкетираних забележени су на укупно 1.600 страница.

Какав јестав испитаника премакултури?

На основу одговора, уочавају се три опције. Прву смо означили са „осмишљени живот“. То су одговори грађана који сматрају да је култура јако значајна за осмишљавање и њиховог приватног и друштвеног живота. Они настоје да буду активни учесници у културним догађајима, и то не само оним из такозване забавне културе. Други код су „конзументи културе“, они који култури не дају тако велики значај, али посећују повремено позоришта, биоскопе, неке естрадне концерте, тј. они су само потрошачи културе.

Трећа група је најбројнија, назвали смо је „голи живот“. То су они који кажу: „Шта ме питаш за културу, немам могућности да се бавим културом. Немам пара за културу“, или „Култура ме уопште не интересује“. Они сматрају да је култура нешто без чега се може живети, као нешто спољашње. Ове испитанике можемо, условно речено, сврстати у две подгрупе. Има оних који бедно живе и једва преживљавају. Они кажу шта ме питаш о култури кад једва преживљавам. Друга подгрупа су они који културу схватају као испразну забаву, као естрадну културу, као припадност гомили. Култура им служи само да се „опусте“ од умора или стресова, или да се укључе у масу која учествује у испразним забавама, да би доживели неко привидно заједништво.

Претходна три истраживања су из 2001, 2003. и 2006. године. Шта се у том периоду, од првог истраживања до овог из 2009,променило у ставовима испитаника?

Највише оптимизма је било 2001. Али већ тада је било и незадовољства због неиспуњених обећања. У истраживањима из 2003. и 2006. нада се губи, а све више региструјемо разочарање и неверицу да идемо правим путем, чак да је изневерена „револуција“, да није дошло до дисконтинуитета. Нарочито је 2006. доминирало схватање да „ништа не ваља“, да је „све као што је и раније било“. Од 2003. испитаници су почели да указују на лошу приватизацију „која уништава привреду и друштво“, „оставља празан простор у индустрији“, чак води у „дезиндустријализацију“. У овом најновијем истраживању из 2009. незадовољство такође постоји, али испитаници помињу и наша превелика очекивања. Такође, врло јасно кажу шта би требало променити и акценат стављају на проблеме у вези с приватизацијом и на однос владајућих структура према грађанима. Истичу да грађане „власт не узима у обзир“ и да то показује да још нисмо ступили на сигурно тле демократије.

Једно од питања је било и како грађанисхватају квалитет живота?

Једна група, она прва, каже да не може све да се сведе искључиво на зараду и на обезбеђење материјалних услова, већ укључује и културне услове, могућност развоја, образовање итд. Сматрају да је појам квалитета живота много комплекснији и да се не своди само на животни стандард. Други, тзв. конзументи културе, наводе, међутим, да је и ова култура, каква постоји, турбо-фолк, естрадна итд, задовољавајућа. Трећа група („голи живот“), која све своди на материјалне услове, каже: каква култура, треба прво привреда да се унапреди. Као да су привреда и култура супротстављене и као да је култура мање значајан сектор, јер култура се и у друштву схвата секторски. Они кажу: без културе могу да живим, без новца не могу.

Чиме објашњавате то толико истицање значаја економије у односу на културу?

Има у томе утицаја неолибералне идеологије која сматра да економија решава све. Занемарује се чињеница да је култура саставни део сваког елемента живота. Али то схватање произлази из доминантне политике у друштву. У тој политици култура је стварно маргинализована, а економија је све (бар по програму државе). То се види и по доминантној улози економиста у јавном животу. Научника из других области апсолутно нигде нема, готово свуда су економисти. Као да економија може да постоји без културе (правила, норми, принципа, идеја). Лоше изведена приватизација у Србији један је од показатеља да ни економија не може без одређених вредносних принципа и културе, јер се тада отвара простор за мешетарство, корупцију, пропадање привредних ресурса.

Да ли су испитаници и из овог најновијег истраживања незадовољни условима свог живота?

Они су и данас незадовољни, али више нема једнозначних одговора, него кажу ипак се нешто променило, па набрајају чиме јесу а чиме нису задовољни.

Чиме су задовољни?

Кажу, на пример, то да на изборима мењамо власт, да се ипак боље живи и, што је интересантно, кажу да има доста квалитетних културних понуда, нарочито у градовима као што су Нови Сад, Београд итд. Али и додају: скупе су те ствари. А онда наводе, врло прецизно, чиме су незадовољни. Континуитет у том погледу је лоша приватизација која се и даље спроводи на исти начин упркос катастрофалним резултатима: уништена привреда, упропашћена предузећа...

Које демократске вредности истичу саговорници из 2009?

Ту такође има промена, јер популација из најновијег истраживања више него раније препознаје демократске вредности, истиче слободу, аутономију, солидарност, потребу да једни другима помажемо, да је најважније да родитељи деци пруже љубав и да их осамостале за живот.

Уочили смо и промену у оцени ко је одговоран за садашње стање у друштву. У ранијим истраживањима (2001–2006) скоро унисони одговори су били: одговорни су политичари, па и конкретно, Коштуница, политичари на власти. Данас они почињу да се питају да ли су и сами одговорни јер, кажу, ако ми нисмо одговорни за оно што чинимо, онда то тешко можемо очекивати и од других.

Мислим да се може рећи да данас грађани дају промишљеније одговоре и да реалније гледају на стварност и на своје место у њој.

--------------------------------------------------

Породица испред војске и цркве

Занимљива је промена у ставу испитаника о најважнијој институцији у друштву. У претходним истраживањима (2001–2006) биле су то војска и црква. А у овом најновијем, каже др Загорка Голубовић, на првом месту је породица. С тим што се у јавности манипулише оценом да је црква најважнија институција. Наиме, иако су скоро сви испитаници одговорили да су религиозни, кад смо их питали шта под тим подразумевају рекли су: славимо Божић, Ускрс, дакле религиозност се своди на обичајност. Али велики број испитаника разликује веру од цркве као институције. И кажу да је цркви опао дигнитет јер претежно брине о новцу, а не о верским принципима.