Кренути од средине туђег филма

Живот је хтео да се у последњих неколико месеци поред родног Београда нађем у Македонији, Хрватској и Словенији. Да ли на одмору или на путу ка западу Европе где живим, била су то нека нова искуства на просторима на којима сам већ и раније боравио, али у временима када су ти простори били "наши".

Деведесете су ме затекле на прелазу из основне у средњу школу, када клинци са Новог Београда који су се до тада играли испред зграде и на савском кеју, почну да прелазе реку сваког дана да би у гимназији у центру учили о купама уписаним у пирамиду, храму богиње Хатшепсуте у Египту, како се плеше валцер и како куца срце престонице. Притом, лешкарећи немарно у башти, немогуће је било остати глув на разговоре одраслих о бури која се спрема, о проблемима у земљи који прете да ескалирају.

Са 13 година то делује само застрашујуће, непознато, па се бег брзо тражи у најновијем музичком хиту или некој доброј књизи о којој се у детаље дискутује са друштвом касније. Информативне емисије на телевизији постају све дуже, у школи се појављују људи са јаким акцентом за које нисмо заправо свесни како су се ту задесили. Земља се распада, а ми идемо у школу и тражимо ситне пфенинге да друштву платимо кафу у "Бус"-у када ујутру побегнемо са часа, радујући се проналаску сваког новог. Већ је тешко и пратити промене и цепкање земље у којој живимо.

Сећам се...свог првог одмора у иностранству са друштвом у Грчкој, сада већ далеке '95. Уживајући у мору и слободи, само неко прође са вешћу: "пала је Крајина"…није нам свеједно, а опет, стасали смо навикнути на лоше вести. Причамо о томе, а онда нас вече и мирис мора поново понесу...

И ми смо се родили у тој великој, некада поштованој Југославији. Данас, имам пет пасоша, у њима је преко 30 виза, што туристичких, што боравишних, као и стотине печата који већ зацрнеше њихове стране. Свака та виза је резултат чекања, прикупљања папира, неизвесности, неразумевања чему све то у почетку...да би се касније по принципу "жив се човек на све навикне", огуглало на те ствари. А можда баш, док се за тим папирма јурило, и док се чекало у дугим редовима, у неком кафићу на Таш-у је седела прва љубав, или друга…можда су пролазили неки најлепши тренуци живота које је време неминовно прогутало и више се неће поновити.

На наплатној рампи хрватске "аутоцесте" нуди ми се кусур у кунама уз реченицу "доћићете Ви нама поново - што пре то боље". Љубазна девојка на пумпи у Словенији ми прави топли сендвич, смешкајући се и неспретно користећи речи српског/хрватског да ми понуди кафу и сок. А опет, после свих ових година, осећам се ту лагодније него у Цириху, Лондону, Единбургу или Паризу.

У овој рубрици су приче различите а онда у коментарима увек сукоб оних, који се радују бегу из Србије и оних који се на иностранству никад навикли нису. Различити су контексти, али је суштина увек негде иста. Ја се питам да ли човек, одлазећи из домовине, окрећући леђа детињству и младости, може икада потпуно бити срећан. Близу је, кажу, на сат и кусур авионом Београд. Јесте, размишљам ја, али шта је са сваким даном, са пропуштеним рођенданима, слављима, па и недаћама својих најближњих?

Носталгичан си, кажу ми, патиш за неким временом које је прошло и патиш за младошћу. Признајем, али ајдемо мало дубље: Шта је носталгија, него природна жеља да се та енергија коју су уложили у мене истима и врати. Измислили смо аутомобиле, возове и авионе, отишли смо и у свемир. Да ли смо измислили начин да уђемо у авион, слетимо у нови град и кренемо живот из почетка, са средине неког туђег филма? Могуће је прилагодити се, то је уосталом део људске природе. Истински се испунити и водити живот који се може поредити са успехом и задовољством у сопственој средини, по моме мишљењу, никако није.

Нека свако бира свој пут, али нека га не обману светла и удобност страног, нека одлука буде лична, али уз свест о свему што се оставља и о свим тренуцима који се неће поновити после 65. године, када се пензионишу у лепим кућама са великим капијама у својој некадашњој домовини, којом се већ увелико шетају неки нови клинци.