Слатка пара од љуте капљице

Каћ – Већ безмало пет деценија у домаћинству Чедомира Љубића у Каћу током јесењих и зимских месеци и по стотинак дана заредом, пуном паром, ради казан за печење ракије, стар више од једног века. Ову „веселу машину“ донео је, вели, из родног Пирота још 1960. године, као породичну реликвију, када се „с југа Србије“ доселио у ово место надомак Новог Сада, где је наставио традицију производње шљивовице наслеђену од деде и оца. У међувремену, засновао је на свом имању и воћњак са око 200 стабала „чачанске лепотице“, па највећи део рода претаче у чисту домаћу препеченицу.

– Шљивовица је царица међу воћним ракијама, она је вековима национални понос Срба и велика је штета што је још нисмо заштитили као свој бренд, како се то сада модерно каже. Јер, где год на кугли земаљској поменете њено величанство шљиву и ракију шљивовицу, сви одмах помисле на Србију и српског домаћина, а при том читам у новинама да су Чеси недавно патентирали своју шљивовицу, па се питам, и чудим се, шта ми то радимо, умемо ли ми Срби да ценимо ишта своје – прича за „Политику“ овај крепки седамдесетпетогодишњак, који годишње произведе и купцима испоручи око хиљаду литара „божански добре шљивке“.

Чедомир Љубић стекао је репутацију једног од најбољих произвођача шљивовице на традиционални „домаћински“ начин у овом делу Војводине, а недавно му је припала и бронзана медаља на традиционалном Сајму ракије региона Бачке, одржаном у Темерину. На истој манифестацији освојио је и златну медаљу за лозовачу, коју такође „пече“ по опробаним старим народним рецептима, и то од чистог грожђа са фрушкогорског виногорја.

– Мада поштујем лозовачу, клањам се шљиви и шљивовици. И једна и друга ракија могу да буду врхунске, уколико су чисте природне и ако се њиховој производњи – почев од брања воћа и припреме комине до самог печења и начина чувања – приступи поштено и одговорно. – објашњава наш саговорник и додаје да се опробао и у производњи лековитих ракија од купина и малина, па и од зове, али „онако за своју душу“, јер оне су много скупе и тешко је пронаћи купце.

– Улазак Србије у Европу не би требало да смета домаћим произвођачима ракије. Само треба да се добро организујемо. Јер, ако се зна да се више од деведесет одсто шљивовице производи у пецарама сеоских домаћинстава, онда би било најбоље да се то и легализује као значајан извозни део наше укупне прехрамбене индустрије – сматра Чедомир Љубић и истиче да „свака пара од љуте капљице може да буде и те како слатка“.

Петко Копривица

----------------------------------------------------------

Од Србије до Калифорније

Овај, како за себе каже, „натурализовани Пироћанац међу Лалама“ наводи на крају и то, како је давно чуо од старих људи, да је Србија још крајем деветнаестог века увелико извозила шљиве и шљивовицу у многе европске земље, па чак и у Калифорнију. Данас, истиче, од наших шљивовица једино се „соколова ракија“ и „жута оса“ могу наћи у маркетима само неколико земаља у окружењу.