ЧЕКАЈУЋИ МИТРОВДАН

Има ли уопште неухватљивих одметника и може ли се неко склањати од потера док то жели? Многи су пробали да на ово питање одговоре. Било је у тим покушајима и мудровања и глупости, па и судбинског филозофирања, попут овог из једне ТВ анкете: "Тја, свако има право да бега док га јуре. `Ајдуково је да се скрива, на жандару је да га нађе"!

Нико није неухватљив. Тако је отприлике епилог великих потера још давне `97. дефинисао један српски обавештајни радник: "Нико није неухватљив. Осим ако то није Ратко Младић!"

Крајем прошлога века, оваква тврдња би могла да се разуме као експертски шеретлук. Можда покушај да се на развалинама пораза сачини нови мит, она врста магије која се зачиње тек када више ништа није јасно.

Док је обавештајац настојао да почетак велике мистерије образложи паралогичном досетком, увелико је трајала операција "Амбер стар", односно ћилибарска звезда. Неколико одреда специјалаца, вежбало је што у северној Аустрији, што на Пелопонезу. Укупно преко 4000 људи. Шест земаља је делегирало одабране специјалце и обавештајце за ову акцију: САД, Британија, Шпанија, Италија, Холандија и Грчка.

Операција је приведена крају у октобру ′97, а опозвана августа наредне године. Разлог: нигде није било Ратка Младића. Бар нигде где су га ћилибарци тражили. Стејт департмент је тада признао да је Америка узаман потрошила сто милиона долара за даље заплитање те опасне балканске жмурке.

Изгледа да се после тог великог хајкачког промашаја, Младић појављивао кад је хтео, а онда негде по својој вољи нестајао. Ко год да му је био за петама, тај је редовно каснио. Бар пола сата, или тек нешто дуже. Ратко се никоме није јављао. Није давао изјаве, никоме није претио, нити је молио, нити обећавао.

Нико није могао да претпостави како изгледа, и да ли га служе здравље и памет. Све што није било познато, било је могуће измислити. Чаршија је боље знала од државе шта се дешава. Јер, могло је да се догоди било шта, само је једно сигурно: Младића нема.

Чак је јавно изнета хипотеза о могућој његовој смрти. О којој се, као ни о чему другом још ништа не зна. А то би значило да сви који су у хајци, узалуд јуре за неким. Јер њега је у таквим маратонским околностима заиста тешко достићи.

Српске власти су се браниле од стварности како су умеле. Тек кад се више није имало где, неко се сетио спасоносне формуле: Нико не мора да помаже Младићу да се скрива. Он то уме и сам. Похватали смо све јатаке, а он је нашао нове. Да је било лако стићи до тог генерала, неко би већ стигао.

То је идејна платформа акционог плана. Пробали сте без нас, нисте могли, покушали смо без вас, није нам ишло. Можемо ли заједно?! Тај кооперативни захват буквално је вратио у живот српску владу. У темељу оптимизма и извесне бодрости је уверење да се сада одговорност дели, јер се заслугама нико још не нада.

У акцији смо заједно, ако га не стигнемо немојте да Карла досађује само нама. Она је у Србију донела посебну врсту хистерије, пречесто ходајући далеко изван тужилачких овлашћења. Њене су амбиције много веће: да креира осећања, политику па и историју. Кад год се у Србији појача утисак о пристрасности Трибунала, њена лексика постаје наредничка. Али, госпођа Понте се не може избећи, и на њене непријатне вербалне експресије већ се навикао и српски премијер Коштуница. Шта да ради, више нема воље ни да се опире, само слеже раменима.

Зато је акциони план, у оквиру политичког прагматизма, релативно добра идеја. Он у себи, свакако, садржи и важне оперативне сегменте, који би у случају да Младић поново измакне, постали неважни, бар као и "Ћилибарска звезда". Министар Лончар је коначно дао једно јасно објашњење: "Влада не иде на одмор док се проблем не реши!"

Добро. То значи да је премијер расписао неку врсту мобилизације за своје службенике. Ако је у питању потера која тражи даноноћно дежурство, то би значило да је власт решила да истера великог хајдука на чистац, далеко пре Митровдана. Али, овде се много говори о "хрватском моделу", и оперативним аналогијама са Рукавином.

Осим у основној идеји (хапшењу), ту много сличности и нема. Ако се само "преписује" пут генерала Анте од Тенерифа до Хага, то значи да Младића можда неће стићи потера, као што није ни до сада. Он не путује на исти начин, нити има навике које се могу предвидети. Младић сасвим другачије разуме и правду и злочин и хедонизам него Рукавина. Нико не зна шта ће Младић учинити у следећем тренутку, па ни сам Младић.

Коначно, Раткова војничка интелигенција је супериорнија од Антове. За разлику од Рукавине, он никада није био тамо где су га тражили.