За другог су дуње жуте

Док стојим у реду шалтера Ц-17 (пријем докумената о имиграцији) Националног миграционог института у граду Мексику око себе чујем невероватну мешавину језика: немачки, британски енглески, бразилски португалски, „северно-амерички-гринго“ што би овде рекли и све ми то некако изгледа потпуно нормално. Свиђа се људима овде па решили да остану.

Сунце, јефтиноћа, стални економски напредак, добри, приватни универзитети и уопштени осећај авантуре што сте уопште овде, привлачи пуно људи.

Док гледам две Немице од по 20 година испред мене у реду, потпуно ми је јасно шта оне овде раде. Познајем ту нову космополитску сорту, одраслу у слободном и углавном безопасном свету након што је пао зид. Све је то ок, све је то супер, иди где ти се свиђа, руши границе.

Стојим дакле ту, и питам се зашто је само нама балканцима та прича о емиграцији и имиграцији толико трагична. Трагично је кажу што наша младост и цвет грађанства одлази да живи негде другде, размножава се негде другде, одриче се дела личног дохотка зарад развоја неке друге државе. Место које су ови цветићи заузимали остаје празно или се, не дај боже, попуњава неком новом имиграцијом, непрефериране боје или вере. Зато је ваљда трагично.

Поглед ми поново долута на две Немице, благо препечене на мексичком сунцу, па се сетим да су Немци у много већем проблему него ми, Балканци. Немачка трпи огроман притисак стране имиграције, и то углавном од највећег баука беле, хришћанске Европе, имиграције становништва исламске вероисповести. На сваку плаву главицу рођену у Берлину дођу пет гаравих. Па ипак, Немице некако баш брига.

Што се тиче државне демографске политике (постоји ли то уопште, на неком званичном нивоу?) потпуно ми је јасно зашто нам се тај осећај кривице намеће: држава губи становништво, становништво јесте држава, ту се нешто компликује, мање људи мање пара.

Онда нам се сервира слика оног чиче како чува овце на планинини и није видео жену млађу од 60 у задњих 20 година, те је последња јединка у свом селу, малтене гроф од Горње-Доње-Лужнице-Тужнице. Жао је мени декице, није да није, али се одмах сетим оног гладног детета из рекламе „један СМС, један оброк за гладне на Косову“ (и Метохији) , за коју се показало да је најобичнија пљачка и коначно доказало да је патетика увек врста злоупотребе основних људских осећања. Није да државна политика има неког утицаја на мене, ја сам се још '96 заклела (Никад кравата, никад стални посао! Ето и Мики Манојловић живи у Паризу, ваљда) да никаква државна политика неће имати утицаја на мој живот.

(/slika2)Па зашто онда, ево већ месец дана, осећам благо примицање гастарбајтерске болести? Плашим се, да нешто Миле Китић реши да одржи концерт у Auditorio Nacional, ја би била у првом реду, вероватно витлајући брусхалтером.

Ја сам разложна особа, волим да знам шта ми се дешава, те мислим да сам дедуктивним процесом у задња два три дана дошла до одређених закључака.

Ствар је у томе да смо још као пионири попили слатки напитак колективности, и никад у потпуности нисмо развили своју индивидуалност. Познато је да је осећај припадности групи један од најопојнијих и најпријатнијих осећаја. У групи смо некако сакривени и ушушкани, кад наиђе мечка знамо да ће дохватити неку од ободних креатура, а не нас, социјалне, уклопљене, прихваћене. Цена која се плаћа је слобода индивидуалности, сопствено мишљење и моћ да се донесе одлука. Давно сам приметила да сви у Србији и даље некако зазиремо од личног интереса, као да је нешто срамно имати исти и поступати по њему. Само лоши људи раде за себе, добри људи раде за друге. Ајде, лепо се загледајте у себе (под условом да имате више од 25 година, ови данашњи млади...!) па кажите да није истина да и даље мислите да је колектив некако важнији од вас самих.

То је бољка која нас мучи! Кад смо у потрази за бољим животом напустили домовину починили смо најтежу издају колектива зарад личног интереса, индивидуалног бољитка и уопште потпуно урушили групу која нас је, тако рећи, одхранила. Сад се као тешимо носталгијом, говоримо себи да нисмо ми тако лоши, кад нам ево домовина већ недостаје, бивамо већи Срби од Србијанаца итд. Грабимо сваки комадић Србије који до нас случајно доплута и свима причамо о солунском фронту/сиру/црном и белом луку/Светом Сави. Ја лично читам све српске новине, чак и оне које ми није падало на памет да читам док сам живела у Србији.

Теши ме то да су пионири престали да се производе закључно са генерацијом рођеном 1982. године. Свима рођеним после тога сваки осећај заједништва хирушки је одстрањен одмах по рођењу. Њима дуње неће недостајати.