Да л' је Хосе исто што и Радован?

Неколико пута сам чула урбану легенду да је извесна акушерска сестра у пензији након гледања 150 епизода „Есмералде“ (или „Касандре“, ал ми је „Есмералда“ дража), осетила толики терет кривице јер се присетила свог злочина, па на крају није издржала те је признала да је почетком 80-тих учествовала у замени беба у породилишту. Чак је и одржала контакт са паром којем је продала новорођенче, па је била у стању да укаже полицији да ти људи тренутно живе у Немачкој и да дете долази код бабе и деде на летње ферије.

Ова прича као што рекох спада у домен урбаних легенди, ја се искрено надам да није истинита, али указује на једну мање морбидну а занимљиву чињеницу: након што су почетком 90-тих, некако у исто време кад и наша несрећа, на наше тржиште доспеле теленовеле, што би рекли „шпанске серије“, скоро сви смо се осетили некако мање сами на свету.

У сред хаоса у коме смо живели, од свег света изопштени, авантуре протагониста теленовела указивале су нам на то да постоји део света који се суочава са још невероватнијим проблемима. Са чуђењем је просечна српска бакута говорила: „хвала Богу, макар знам ко су ми отац и мајка и макар ме рођена снајка није послала у затвор“. Тај се део света грубо заокруживао под именом Латинска Америка.

Након две деценије екстремно невероватних догађаја у нашим животима и гледања теленовела, у нама се уврежило мишљење да је Латинска Америка некако нама блиско подручје, са људима некако „нашински“ несавршеним, толико различитим од хладних северњака.

Пре него што сам се преселила у Мексико, дом “Телевисе”, највећег продуцентске куће теленовела на свету, сви су ми пријатељи и породица, а нарочито моја мајка, говорили: добро је, они су исти као ми, само се свађају, а и лепи су људи, боље тамо него у неку туђину.

(/slika2)

Кад сам се дакле из емоционалних и личних разлога (мени ни у Србији није било лоше, ја нисам трбухом за крухом...) доселила у град Мексико, очекивала сам да на улици видим неке преплануле Србе, маркантне латино лепотице и мачо латиносе, све у смислу онога што се да видети у споменутим теленовелама.

Ни под разно! Чилангоси, становници града Мексика, те стога једини наследници племена Меxица, по коме је град а онда и земља добила име, су просечно високи око 165 центиметара, изразито тамнопути, чешће „попуњени“ него обратно, и скоро стопроцентно – Местици (Местик је особа мешаног порекла, шпанског и индогеног). Кортезови Шпанци су толико добро одрадили посао да је Мексико данас земља прилично једнолика по питању расе, сви су местици. У Мексику, за разлику од осталих земаља латинске, а и остале Америке, нема афро-американаца, сви су се утопили у опште „мексичку“ расу.

Мексиканаца је данас преко сто милиона, не рачунајући огромну дијаспору у Сједињеним Америчким Државама.

Таман сам некако сварила да у мексичким теленовелама глуме људи ни налик на Мексиканце, кад су ме неке друге разлике натерале да схватим колико сам заиста далеко од куће. Мексиканци су велики формалисти. Први пут кад сам се нашла на пословном састанку, нисам знала дал' да се смејем или плачем: поздрављање и обраћање свакоме траје по 20 минута! На крају сваког разговора о послу следи формалисање, које понекад потраје и сат. Такође, сматра се ужасно неучтивим да говорите сами о себи, па морате да нађете некога ко ће да говори о вама. То значи, у пракси, да морате да нађете некога да прочита ваш ЦВ особи са којом ћете да разговарате, онда као да покаже руком на вас , па тек онда можете да говорите. Јао, да ми је да нешто видим како би вама било без могућности да „ловачким причама" и "шареним лажама" о себи поткрепите причу!

(/slika3)

Мексиканци су генерално добро расположени, пријатних карактера, нису малициозни и јако су пријатни људи. Понекад и превише пријатни и разговорљиви, умеју да буду мало досадни. Након првих месеци овде толико сам се опустила, да сам доживела прави шок кад сам отишла у српску амбасаду, у једну куртоазну посету, чисто да им кажем да сам овде. Сва сам била еуфорична и возила сам се близу два сата док сам пронашла амбасаду, у једној дивној кући у Lomas de Chapultepec, у најелитнијем и најскупљем делу града.

Тамо ме веровали или не дочекала, нико други до „Мице убице“, модификоване шалтерске службенице, модел „дипломат“. Госпођа средњих година, обучена у скупу мада помало чудњикаву комбинацију, ме је тако испрескакала и отворено окарактерисала као најобичнију авантуристкињу, која ће пре или касније пасти на терет јадне српске амбасаде (ах! Место да се чарима буџета Министарства спољних послова, користе заслужни и праведни грађани, попут ње). Чак је показала и онај гадан презир који Београђани имају према становницима осталих делова наше Србије (ја сам Нишлика), а онда је испустила једно „хох“ кад сам јој рекла да ми се стан налази у Зони Сур, што је ваљда требало да значи да сам и даље провинцијалка. Кад сам сва ошамућена изашла из амбасаде, схватила сам колика је у ствари разлика између менталитета Срба и Мексиканаца.

Све ово ме је натерало да размислим о идејама које нам је телевизор дао о свету.

Добро, за те смо и могли да претпоставимо да су погрешне. Али шта ако није у питању погрешна слика о свету, шта ако је у питању погрешна слика о нама самима? Ако смо ми у мрзовољној Србији препознали егзотични и ватрени Мексико, нешто се ту не уклапа.