Окренути други лист

Кад уђете у одређене године, дешава се да или пристанете на тзв. „неталасање“, што подразумева живот од данас до сутра, по већ устаљеној шеми, без икаквих дилема, а то за већину људи значи свакодневно преживљање, док малобројнији међу нама храбро одлуче да баце пешкир у ринг и окрену други лист у својој књизи живота. Е, таквим ретким, храбрим људима одувек сам скидала капу и потајно се дивила, јер успевају да у неким средњим годинама осете оно што би највише волели да раде у животу у датом тренутку и одважно реше да свој живот промене из корена.

Замене светске берзе за неке питоме пределе у којима гаје овце, сеју лаванду, праве козји сир, или сликају пејзаже у акварелу ...

Наравно, не мислим на оне који полуде за згодном женском и неких 10-15 година «срећног» брака баце у воду, већ пре свега на оне људе од каријере, који схвате да залуд троше драгоцено време испред компјутера, у канцеларијама, на предугачким састанцима разноразних управних одбора, те реше да не корачају мали испод звезда, већ искрено пожеле да ураде нешто друго што их чини дубински срећним, испуњава и топло греје онако изнутра…

У мојој околини таквих је неколико, о њима се прича и дискутује уз кафицу, у паузи за ручак.

Коментари су разни, неки их сматрају неодговорнима, што би ми рекли егоистима, који мисле само на себе и на своје пето слово азбуке. Не слажем се са таквим мишљењима, јер мислим да је јако тешко прекинути некакву колотечину и из финансијске сигурности, редовне плате и осталих привилегија или бенефиција, остати на тзв . дуплом голом… За такву одлуку потребно је имати пуно куражи, потебно је изнад свега имати петљу…

Моја колегиница, Јони, Иркиња, решила је да после неких 20 година вредног рада за међународну организацију, окачи своје копачке о клин и врати се у родну Северну Ирску, у свој Даблин, из кога је својевремено побегла трбухом за крухом… Учинила је то у најгорем могућем тренутку, кад је њеној домовини кренуло низбрдо… Неко би рекао да је Јони тиме доказала да је велики патриота, али она сматра да то нема никакве везе са љубављу према Светом Патрику.

Њој је напросто била пуна капа свега, дошла јој жута минута…двадесет година подстанарског стажа и прековременог рада за шефове који су стално напредовали и ишли са добрих позиција на још више читај: боље плаћене… И све то преко њених леђа и њених безбројних прековремених сати… Као радохолик, Јони није нашла времена ни да заснује породицу … Стално је радила, радила и само радила… С једног заседања на следеће, с једне конференције на нову …

Испраћала шефове кабинета, председнике, генералне секретаре, а њен живот истицао као песак кроз сат живота … И онда јој пукао филм и рекла “enough is enough“ узела годину дана неплаћеног и вратила се у своју домовину … После месец, два, живећи са остарелом мајком, решила је да се упусти у нову борбу… Изнајмила је стан и основала добротворну организацију … своје дугогодишње искуство и бројне контакте искористила је за оно што јој “најближе срцу”, решила је да мобилише људе добре воље и да помогне онима којима је помоћ неопходна, остављенима, сиромашнима, болеснима, злостављанима, свима онима који немају никакву наду у боље сутра…

Среле смо се прошле недеље, кад је Јони досла на наш позив да нам представи свој нови пројекат за следећу годину … Каква промена, Јони – некада уморна од живота, уморна од свега, зрачила је новом, неописивом енергијом … као нова јарка звезда бљешти на модром небу…

На жалост има и оних којима живот тесно скроји нане, што би Срби рекли… Мом другу Спиросу, један обичан пут, коме су се толико радовали унапред, окончао је и каријеру и дотадашњи начин живота … И он и његов син једва живу главу извукоше…обојица тешки инвалиди, без ногу… Само живот може да изрежира такву породичну трагедију…

Спирос је био прикован за болничку постељу месецима… депресиван, на ивици самоубиства, скривао је сузе и глумио храброст пред сином…ако дете види да је отац клонуо, како ће се он борити са тешком судбином? Непроспаване ноћи, превртање у кревету, непроливене сузе у очима, угушени јецаји преточили су се у један дневник… Писање му је повратило наду у живот, у боље сутра… Монотоне болничке дане прекратио је пишући непрестано… Исповест преточена у књигу донела му је невероватну утеху и катарзу…А његова прича искрено написана изузетно се допала једном француском издавачу… Спирос данас пише већ своју другу књигу…Живот иде даље…И његов мали син, коју годину старији, поново трчи за фудбалском лоптом… и сам има протезу … верованто неће бити славан фудбалер, као Зидан, али Спирос јуниор се неће лишити нити једног животног задовољства, то је «sigura», сто би Грци рекли…

А на сву срецу има таквих позитивних примера и код нас…ево моја драга мајка, иако је давно прешла седамдесету, никако да се сврти код куће…Кад је позовем, телефон звони ли звони и ја увек претрнем, мислећи најгоре… а она је стално на терену… као председница кућног савета бије битку са аљкавим станарима који неће да плаћају заједничко одржавање зграде, нити да мењају навике донете са села… или је на терену , у разним волонтерским удружењима за помоћ сиромашнима… или је у позоришту, или на неком концерту…

Волим је што је таква…успела је да превазиђе кризу када је остала сама, пре свега великом вољом и оптимизмом и нашла начина да учини нешто добро и позитивно, за себе и за друге… да не хода неопажена под звездама … А једна ме ствар с њом у вези и те како храбри - чврсто ми је обећала да, у складу са својим годинама, овога лета неће више скакати на главу у Саву…