Георгина зна и свећице да промени

Ужице – Све ређе се у Ужицу виђа „фића“ у саобраћају, а и жена са марамом за воланом, па сви овде одмах препознају Георгину Ћитић (76) кад маленим црвеним аутом сиђе са својих Љубања у градску гужву. Oна је прва жена возач аматер у граду, пре 40 година је положила.

Скоро пола века носила је Георгина млеко из својих Ћитића на Љубањама, седам километара од Ужица, низ ливаде у град. Тек што сване, помузе краве, па у руке две канте, у свакој по 15 литара. И тако годинама, прво пешке, после на кљусету, а затим, кад је моторизација стигла и на село, својим „фићом“.

– Досадило ношење, па решимо тада ја и мој Млађен, нека му је лака земља, да полажем вожњу. Каже ми, ајде ти прва, а после ћу ја. Била је то 1970. година, а у Ужицу једина жена која је возила, и то аутобус, професионално, чувена Рада Тодоровић звана Рада шоферка. И она ме наговарала да полажем, па се прихватим посла. Инструктор ми био Петар Курћубић, строг и прецизан. Ја са марамом за воланом, а људи се чуде: што, Георгина, не скинеш мараму кад возиш, питали ме. Ма, инструктор ми строг, хоће за уши да ме вуче, шалила сам се. И све из прве положила, па свекар наредио: купујемо кола – вели Георгина с којом смо разговарали у њеној кући на Љубањама.

Ту годинама сама живи, Млађен умро пре 13 година, деца и унуци су у Ужицу и Београду. А она, мада витална и вредна (све је уређено у кући и испред ње), једва хода, са штаком у руци. Каже, недавно пала пред кућом, па оперисала кук. Ипак, у црвеног „фићу“ паркираног у дворишту без тешкоћа улази и вози га свуда. А он јој је потребнији него икад: остарило се, пешке је све теже.

Те 1970. Ћитићи купили првог, белог, „фићу“, Георгина почела млеко да развози у њему. После и Млађен положио, али жена главни возач у кући. Служио их тај „фића“ пуне 22 године, без генералке. Возили га до Ужица, по околини, у бање, свуда. Једном, Георгина није имала чиме да са пожешке пијаце превезе купљену стоку, па оборила седишта, теле, крмачу и прасе ставила позади. У таквом „друштву“ она је једва унутра до Љубања издржала. Сећа се, кад су тог белог „фићу“ продали био је у возном стању.

– После нам син Радош купио овог црвеног, половног, али очуваног. Пре петнаестак година престала сам да развозим млеко, откупљивачи ми долазе пред кућу. Ево и сада, иако су године притисле, сваког дана дневно им предајем по 20 литара млека – казује Георгина и напомиње да је друга кола сем „фиће“ нису привлачила.

– Није ми до луксуза, а „фића“ задовољава моје потребе, свуда се пробија и лети и зими. И траје без већих кварова, на овоме је само кондензатор промењен, на оном прошлом прирубница. Ма, нисам размишљала да свог „фићу“ дам за хиљаду евра и доплатим за нови „пунто“. А и то можда некад буде – шали се млекарица.

И њен брат Миленко Стевановић, кућа му одмах у близини, такође вози црвеног „фићу“. За сестру каже да је одличан возач и да баш води рачуна о ауту. То нам потврђује и ужички аутомеханичар Миљко Станић, који годинама одржава Георгининог „фићу“:

– Свака част тој вредној и отреситој жени. Редовно довози тај ауто на сервис, у односу према возилу педантнија је од многих мушкараца – вели Миљко.

А млекарица је понекад, кад затреба, знала да, попут аутомеханичара, сама понешто поправи на „фићи“.

– Муж Раде шоферке Цале научио ме да сама променим платине, свећице, каишеве, уље, заменим дотрајале гуме. Али ти послови за стару жену више нису – са сетом казује Георгина, нераздвојна од свог невеликог четвороточкаша.