За постмодернисте истина је недокучива

Историја као једно од најважнијих упоришта српског романа 20. века тема је нове књиге Адријане Марчетић, доцента на Филолошком факултету у Београду, коју је под називом „Историја и прича” недавно објавио Завод за уџбенике. Традицију српског историјског романа Адријана Марчетић је преиспитивала на примерима из „Пешчаника” Данила Киша, „Хазарског речника” Милорада Павића, и „Судбине и коментара” Радослава Петковића.

Адријана Марчетић је аутор студије о француској наратологији „Фигуре приповедања”, и низа књижевнотеоријских радова објављених у домаћим часописима и другим публикацијама. Пише књижевну критику, и преводи прозу и теоријске текстове, са енглеског и француског језика.

У књизи наводите да писци 20. века радо посежу за историјском тематиком, али је третирају другачије него што су то чинили традиционални романсијери. Који модел обликовања историје је својствен савременом роману?

Историја је за романсијере одувек била непресушни извор инспирације. Писци најразличитијих поетичких усмерења, од „традиционалиста” до „постмодерниста”, у средиште својих књига често стављају догађаје из ближе или даље прошлости, користе биографске или аутобиографске чињенице, инспиришу се стварним животом. Разлика је само у начину на који то чине. У књизи „Историја и прича” покушала сам да одредим како историји приступају савремени, постмодернистички писци, а као пример су ми послужили романи Данила Киша, Милорада Павића и Радослава Петковића. Приповедајући о историји, сва тројица показују велику дозу скепсе према поузданости историјског сазнања уопште. За разлику од својих претходника, попут Андрића и Црњанског, који у својим историјским романима никада не сумњају да се објективна истина о прошлости може дочарати романескним средствима, постмодернисти у то више не верују. За њих је истина о прошлости недокучива, јер је људско сазнање уопште непоуздано. Нема једне истине о неком стању ствари, постоје само њене различите апроксимације. Постмодернистички романсијери развили су читав низ приповедних техника помоћу којих настоје да нам дочарају такав доживљај стварности и историје, то осећање да се права истина о прошлости никада не може у потпуности досегнути. „Отворена” форма Павићевог романа-речника о Хазарима, или Петковићево преплитање документарног и фантастичног у „Судбини и коментарима” само су неке од њих.

Колико је за канонизацију једног писца битно бављење историјским темама?

То је сложено питање, које далеко превазилази оквире моје књиге. Под каноном данас подразумевамо скуп дела или писаца који су у једној националној књижевности, или у књижевности уопште, признати као узорни, репрезентативни или класични. Али, треба да разликујемо две врсте канона и, у складу с тим, две врсте мерила и вредности којима оперишемо када говоримо о књижевности. Први би био чисто књижевни канон, заснован искључиво на књижевној вредности дела која у њега сврставамо. Ову врсту мерила примењујемо када одлучујемо о томе да ли ћемо неко дело уопште сматрати књижевношћу или ћемо рећи „то није књижевност”. За канонизацију једног дела или писца у овом смислу важни су само формални критерији, а да ли ће он писати о историјској или о некој другој теми, потпуно је неважно. Али, за огромну већину читалаца вредност једне књиге не заснива се ни само ни превасходно на оваквим мерилима; они у књигама траже и неке друге вредности, моралне, историјске, филозофске, психолошке, егзистенцијалне.

У којој мери је афирмација националних вредности, у литерарном или филмском делу, битна за формирање националне свести? Сетимо се само полемика око филмова „Нож”, „Свети Георгије убива аждаху”…

Некада су људи у то чврсто веровали, и за књижевност су то можда била боља времена. Данас сигурно нико неће рећи, као некада Хајне, да историју једног народа треба да пише рука песника. За многе данас историју народа пише готово искључиво рука политичара и идеолога, банкара и бизнисмена, пропагандиста и медијских стручњака. У таквом друштву, књижевност и уметност уопште животаре на маргинама, па очигледно више не могу бити, као некада, главни чувари националног идентитета.