Za postmoderniste istina je nedokučiva

Istorija kao jedno od najvažnijih uporišta srpskog romana 20. veka tema je nove knjige Adrijane Marčetić, docenta na Filološkom fakultetu u Beogradu, koju je pod nazivom „Istorija i priča” nedavno objavio Zavod za udžbenike. Tradiciju srpskog istorijskog romana Adrijana Marčetić je preispitivala na primerima iz „Peščanika” Danila Kiša, „Hazarskog rečnika” Milorada Pavića, i „Sudbine i komentara” Radoslava Petkovića.

Adrijana Marčetić je autor studije o francuskoj naratologiji „Figure pripovedanja”, i niza književnoteorijskih radova objavljenih u domaćim časopisima i drugim publikacijama. Piše književnu kritiku, i prevodi prozu i teorijske tekstove, sa engleskog i francuskog jezika.

U knjizi navodite da pisci 20. veka rado posežu za istorijskom tematikom, ali je tretiraju drugačije nego što su to činili tradicionalni romansijeri. Koji model oblikovanja istorije je svojstven savremenom romanu?

Istorija je za romansijere oduvek bila nepresušni izvor inspiracije. Pisci najrazličitijih poetičkih usmerenja, od „tradicionalista” do „postmodernista”, u središte svojih knjiga često stavljaju događaje iz bliže ili dalje prošlosti, koriste biografske ili autobiografske činjenice, inspirišu se stvarnim životom. Razlika je samo u načinu na koji to čine. U knjizi „Istorija i priča” pokušala sam da odredim kako istoriji pristupaju savremeni, postmodernistički pisci, a kao primer su mi poslužili romani Danila Kiša, Milorada Pavića i Radoslava Petkovića. Pripovedajući o istoriji, sva trojica pokazuju veliku dozu skepse prema pouzdanosti istorijskog saznanja uopšte. Za razliku od svojih prethodnika, poput Andrića i Crnjanskog, koji u svojim istorijskim romanima nikada ne sumnjaju da se objektivna istina o prošlosti može dočarati romanesknim sredstvima, postmodernisti u to više ne veruju. Za njih je istina o prošlosti nedokučiva, jer je ljudsko saznanje uopšte nepouzdano. Nema jedne istine o nekom stanju stvari, postoje samo njene različite aproksimacije. Postmodernistički romansijeri razvili su čitav niz pripovednih tehnika pomoću kojih nastoje da nam dočaraju takav doživljaj stvarnosti i istorije, to osećanje da se prava istina o prošlosti nikada ne može u potpunosti dosegnuti. „Otvorena” forma Pavićevog romana-rečnika o Hazarima, ili Petkovićevo preplitanje dokumentarnog i fantastičnog u „Sudbini i komentarima” samo su neke od njih.

Koliko je za kanonizaciju jednog pisca bitno bavljenje istorijskim temama?

To je složeno pitanje, koje daleko prevazilazi okvire moje knjige. Pod kanonom danas podrazumevamo skup dela ili pisaca koji su u jednoj nacionalnoj književnosti, ili u književnosti uopšte, priznati kao uzorni, reprezentativni ili klasični. Ali, treba da razlikujemo dve vrste kanona i, u skladu s tim, dve vrste merila i vrednosti kojima operišemo kada govorimo o književnosti. Prvi bi bio čisto književni kanon, zasnovan isključivo na književnoj vrednosti dela koja u njega svrstavamo. Ovu vrstu merila primenjujemo kada odlučujemo o tome da li ćemo neko delo uopšte smatrati književnošću ili ćemo reći „to nije književnost”. Za kanonizaciju jednog dela ili pisca u ovom smislu važni su samo formalni kriteriji, a da li će on pisati o istorijskoj ili o nekoj drugoj temi, potpuno je nevažno. Ali, za ogromnu većinu čitalaca vrednost jedne knjige ne zasniva se ni samo ni prevashodno na ovakvim merilima; oni u knjigama traže i neke druge vrednosti, moralne, istorijske, filozofske, psihološke, egzistencijalne.

U kojoj meri je afirmacija nacionalnih vrednosti, u literarnom ili filmskom delu, bitna za formiranje nacionalne svesti? Setimo se samo polemika oko filmova „Nož”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”…

Nekada su ljudi u to čvrsto verovali, i za književnost su to možda bila bolja vremena. Danas sigurno niko neće reći, kao nekada Hajne, da istoriju jednog naroda treba da piše ruka pesnika. Za mnoge danas istoriju naroda piše gotovo isključivo ruka političara i ideologa, bankara i biznismena, propagandista i medijskih stručnjaka. U takvom društvu, književnost i umetnost uopšte životare na marginama, pa očigledno više ne mogu biti, kao nekada, glavni čuvari nacionalnog identiteta.