Ускрс у Невади

Рино (Reno) је градић на самом северу Неваде, на граници са Калифорнијом.
Надимак у Америци му је "највећи мали град на свету", а познат је по коцкарницама, скијању у околном Тахоу, као први град који је у Америци либерализовао развод брака, па су људи тридесетих година прошлог века имали изреку да ће "ускоро у Рино", када им се чинило да ће им се брак завршити разводом.

Центар Рина подсећа на стари део Лас Вегаса, без гламура и сјаја, помало остареле коцкарнице, излизани теписи, и собе за 30 долара по ноћи. Некако све подсећа на остарели забавни парк у којем су све вожње мало мање узбудљиве и на "балерини" не раде баш сва светла. Ипак, Рино и треба искористити због тако јефтиног смештаја а онда се не задржавати у граду, него се упутити пут језера Тахо, које је отприлике пола сата вожње далеко.

Лети је на језеру лепо отићи на једну од пешчаних плажа, а зими на једно од скијалишта којих има у изобиљу, и где су се и одржале зимске олимпијске игре 1960. године. Буквално свака слика, било каквим фотоапаратом усликана може да послужи као разгледница, јер слика на којој је небо плаво језеро из којег се издижу планине са свих страна са врховима овенчаним снегом једноставно не може лоше да испадне.

Ипак да ово не буде само још једна од прича о путовањима кроз Америку са описима прелепе и очуване природе, потрудио се отац Џејмс Барфилд.

Пошто сам се задесио са супругом у Рину за Ускрс, распитао сам се да ли постоји, и на моје изненађење и пронашао Српску православну цркву у граду. Сели смо у ауто и упутили се према датој адреси, а када смо тамо и стигли помислио сам да нас је или Гугл преварио или се црква са те адресе одавно одселила.

Ничега осим једне куће и празне пољане на адреси цркве. Али ајде, видим паркирано је више кола са стране улице па помислим да и ми изађемо и процуњамо се по крају, уз наду да нас неће појурити неки од љубитеља другог амандмана америчког устава.

Како смо пришли тој једној кућици поред пољане, видим да је на вратима амбара поред куће закачен крст. Тај амбар је лепо офарбан, црвене боје и помислих па шта ће да ми буде ако будем погледао шта је унутра. Отварам врата, а на моје чуђење, унутра гомила људи, њих педесетак у просторији од неких 40 квадрата, на зидовима иконе, импровизован, али лепо осликан олтар. Сушта супротност веома простој спољашњости.

Литургрија је на енглеском језику, што и није за неко чуђење, јер је то случај у отприлике половини наших цркава у Америци. По завршетку службе, прилази нам свештеник и упознаје се са нама. Црна мантија, дуга седа брада, искрено срећан и насмејан прилази нам и говори нам Христос Васкрсе, али се извињава што је то једино што зна да каже на српском.Зове се отац Џејмс Барфилд, а у Србији није никада био. Како нам је објаснио, живео је у Калифорнији у околини
српског манастира посвећеног Светом Херману са Аљаске. Полако, али сигурно посветио се православљу и после неколико година је и постао православни свештеник. Пре седам година се преселио у Рино у Невади и дао је оглас у новинама да тражи зграду коју би могао да изнајми ради
оснивања цркве. На његово изненађење, назвао га је човек који му је понудио свој амбар, који је, каже, саградио како би у њему сачувао од пропадања све иконе које су из Русије донели његови преци, генерацијама иконописци. Каже човек, само ви дођите, ево имате све већ спремљено, не морате ништа да плаћате, само да се уселите, чак се и обрадовао што ће све те иконе нечему служити.

И тако отац Џејмс доби цркву. Док нам све то прича, прилазе му и други људи, упознају се са нама, сви се поздрављамо честитамо једни другима Ускрс.

Ту је брачни пар из Грузије, неколико грчких и руских породица,пар наших студената са околних универзитета, доста америчких породица,гомила мале деце која се играју у цркви и дворишту испред. Сви судонели нешто што су спремили од куће да се поједе - печење, пицу,пребранац, пар врста торти, разнолико као што су и њиховенационалности.

Иначе, отац Џејмс држи литургију понедељком, уторком и средом у седамувече а наравно и суботом и недељом. На календару који црква штампатакође пише да од људи који долазе у цркву добија 500 долара месечнои да му плаћају здравствено осигурање од 354 долара месечно. Током недеље такође ради од осам до пет у једној адвокатској канцеларијикао службеник, како би зарадио остатак пара неопходан да би издржавао породицу... слушам то и онда се само сетим наслова из домаћих новина....