Никада нисам ишла ка путу славе

Не играм увек главне улоге. Имам свој репертоар. Не гаде ми се мале роле. И од њих треба направити нешто. Рецимо, Дорина за коју сам добила силне награде, није главна улога. Сви се пробијамо на свој начин. Квалитет је оно што прави твој пут у животу, што те одржава у овом послу. Онај ко је мислио да ће нешто преко ноћи да му се деси, тај се преварио.

Глумица Анита Манчић се управо квалитетом пробијала, корак по корак, у сам врх српског глумишта, а наведеним речима је образложила свој рецепт за трајање. Бележница Аните Манчић препуна је обавеза: пре подне пробе, увече представе. У међувремену снимања филма „Монтевидео” у сарадњи са Драганом Бјелогрлићем. И тако из дана у дан.

– За овакав живот морате да имате посебан дар. На сву срећу радила сам са великим, паметним глумцима који су ми рекли да у овом послу није најважније бити популаран, бити звезда. Важно је живети и трајати. Никада нисам ишла ка путу славе, или тренутног лудила. Опстајем захваљујући малим и великим улогама, грешкама, подвизима. Једноставно, присутна сам и – пливам, истиче Анита Манчић.

И поред тога што су је током протекле године сустизале позоришне награде, за тумачење Јеле у Нушићевом комаду „Тако је морало бити”, односно Дорине у Молијером „Тартифу”, Анита без зазора прихвата сваки нови позоришни изазов. Са даровитом глумицом разговарали смо у раним преподневним сатима у Атељеу 212. Уместо одговора на много питања, пожелела је да нам прочита Шекспиров 66 сонет:

Јер видех заслужног како бедно проси,

И ниткова што се богато кинђури,

И оданост како понижење сноси,

И златна одличја о погрешном врату,

И савршенство у блатном бешчашћу...

И уметност којој моћник узде ставља

И злочинце како владају добротом,

И мрачњаштво како мудрошћу управља...

– Осећам се скрајнуто, усамљено. Вероватно нисам једина и вероватно су такви људи постојали одувек. Невероватно је колико свака Шекспирова реч може да се примени у овом тренутку, без обзира на то када је написан комад. Мислимо да се специјално само нама дешавају неке ствари, а бојим се да су се дешавале одавно. Како сам старија, све више и више се враћам класичним комадима.

О времену у коме живимо и позоришту, наша саговорница каже:

– Сада живимо тешко време! Можда је било и горих момената за позориште, али је грозно када вас изневере они у које сте веровали и када ниподаштавају све оно што је важно. Знам да ова држава има великих проблема, али је тужно што не само да не воде рачуна о нама, него се ни једног тренутка не осврну да виде да постоји неко ко се зове уметник. Заправо, не постоји неко ко се зове човек. Не могу себе у овој држави да називан уметником зато што, генерално, људско биће овде нико не третира. Сви смо угрожени као људска бића, било ја као уметник, или рудар као рудар. У истој смо позицији. Потпуно смо незаштићени, не можемо да се изборимо за основна људска права. Чак није више ни питање новца проблем, питање је образа. Не може политика да се меша у оно за шта није стручна, не разумем ту логику: Дај ми што ми треба, ја ти не дам ништа.

Анита Манчић осврнула се и на актуелни сценски тренутак, уз напомену да се позориште увек мењало:

– И тако је кроз векове. Увек имамо неки чир на желуцу који покушавамо да излечимо. Ово је једини начин где ми, у одређеном тренутку, можемо нешто да кажемо. То је и наша дужност. Имамо врло одговорне функције. Не можемо било шта да кажемо и олако да се односимо према свету и тренутку у којем живимо. Мислим да уметници треба да граде свој пут преко уметности, а не преко политике.

Награде које је добила за свој рад, Анита Манчић прокоментарисала је речима:

– Тако се заломило. Добијете неку улогу која вам легне и онда креће серија награда. Затим се мало смирите. Дођу неки други људи на ред, па се опет деси неки срећан спој околности. Не би ваљало патити што се нешто не дешава, већ се трудити да и од две реченице које се догоде направите чудо. Свака улога ме дирне. Нађем у себи разлог зашто баш тај лик радим. Нека улога је јача, нека слабија. Нека ми иде лакше, нека теже. То једноставно не можете да препознате. Нисам за све рођена! Не верујем у причу да глумац може да глуми сваку улогу. Имам искуство неколико живота. Упознала сам своје максимуме и своје минимуме. Своје врхове, мракове, лепа места…

Борка Требјешанин