Принова на стаблу предака

Добро очувани фосили два човеколика бића, стари око два милиона година, ископани у „колевци људског рода”, четрдесетак километара западно од Јоханесбурга (Јужноафричка Република), усталасали су учене духове.

Да ли је то „недостајућа карика” у беочугу који повезује аустралопитекуса (Australopithecus) и разумног човека (Homo sapiens)?

Кости малолетног мушког створења (од осам до девет година) и одраслог женског (између 20 и 30 година) налазиле су се једне покрај других у чувеној пећини Малапа, у урушеном делу, што је подстакло нагађања да су обоје настрадали тражећи воду.

Научници су их прозвали новом врстом, Australopithecussediba, у чијем имену додатак означава водоскок или врело на једном од 11 званичних јужноафричких језика (сесото). Извесно је да су хоминиди, у које спадају људи, шимпанзе, гориле и сви њихови преци.

Вишег раста од Луси

Ли Берџер са Витвотерсранд универзитета, првопотписани на чланку у часопису „Сајенс”, истиче да је нађен добар такмац за попуњавање упражњеног(их) места између човеколиких мајмуна и најранијих људи. Прелазна врста која омогућује да се потоње боље опишу. Истовремено, он је веома опрезан и избегава да то огласи „непознатом кариком”.

Познато је да су аустралопитеци, попут надалеко знане Луси (Australopithecusafarensis), били у стању да се крећу усправљено, а и да се лако веру по дрвећу. Снажни горњи део тела и дугачке руке том су одлично служили. У висину су досезали мало више од метра (Луси метар и седам сантиметара) и имали мозак троструко мањи од данашњих људи.

Новонађени су готово за четвртину вишег раста од Луси, с лобањом исте величине, дужим ногама, карлицом подеснијом за пешачење и трчање кроз афричке саване и краћим зубима, сличнијим раним људима. С таквим одликама нагињу у људском роду, али их је Ли Берџер – највише због облика руку и величине мозга – уврстио међу аустралопитекусе, јер су се, очигледно, чешће пентрали по дрвећу него што су се усправљали на задње удове.

Али нису сви сагласни са оваквим разврставањем.

Антрополог Доналд Џонсон са Универзитета Аризона (САД), који је пре три и по деценије учествовао у откопавању Лусиних остатака, каже да је Ли Берџер „пропустио воз” смештајући новооткривене кости међу „јужне човеколике мајмуне”. Другим речима, окачио их је на погрешну грану стабла људског рода.

Уколико је прошлост ваљан показатељ, расправа ће потрајати годинама. Са сваким новим открићем људско стабло стиче нове гране, постаје разгранато. Како су, уопште, пронађене кости јужноафричког створења?

Потрага на „Гуглу”

Нећете веровати: захваљујући „Гуглу” (GoogleEarth). Антрополози су 2008. преко Интернета (карте у три димензије) започели трагање за шпиљама на подручју „колевке људског рода”, у близини највећег јужноафричког града. Веома брзо су уочили неколико стотина, и истог лета су се запутили да их натенане проуче.

Имали су среће: чим су малтене крочили у једну, звану Малапа, наишли су на прадавне остатке. И једно и друго човеколико биће било је високо око 127 сантиметара, мужјак је тежио 27, а женка 33 килограма.

Користећи два начина одређивања старости, уранијумско-оловни и палеомагнетски, установили су да су дотична бића налик људима живела пре, отприлике, милион и 900.000 година. На основу размештаја посмртних остатака утврдили су да су једно за другим умрли у размаку од неколико дана или неколико сати. Упали су у пећину дубоку 50 метара, претпоставља се у потрази за пијаћом водом.

Јесу ли, можда, били мајка и син?

Уколико су се понашали као савремени примати, укључујући људе, вероватно су припадали истој групи и за живота су се познавали. Из тога се може извући закључак да су били у блиским родбинским односима. А да би се то потврдило, ваља испитати ткиво извађено из костију; као што је својевремено урађено са остацима тираносауруса.

У сваком случају, научницима се отвара драгоцен прозор у далеку прошлост, својеврсна „временска машина”, кроз који ће потанко завирити у сам освит настанка човека. Људи нису потекли од мајмуна, и једни и други су постали од заједничког претече пре око 25 милиона година који је више наликовао мајмунима.

Свака врста је у сродству са сваком другом, ма колико се дуго будемо враћали у прошлост.