Акробата на жици

Прве честитке пристигле су из Беча: новом мађарском мандатару Виктору Орбану честитали су шеф ултрадесничарске Слободарске странке Хајнц Кристијан Штрахе и вицеканцелар, народњак, Јозеф Прел.

Двојица алпских политичара, извесно, нису заборавила гест Виктора Орбана из 2000. године, када је коалиција народњака са слободарима подстакла све чланице ЕУ да заведу билатералне санкције Аустрији. Шеф тадашње мађарске владе Орбан упутио је позив аустријској влади да посети пештански парламент – не хајући за последице: постојала је бојазан да би такав корак могао да успори евроинтеграције Мађарске.

Због честих наступа у популистичком маниру, Орбан је назван – акробатом на жици. Умео је да привуче пажњу иступима на граници политичке (и законске) толеранције. Од почетка превирања у Мађарској, крајем осамдесетих година прошлог века (први је јавно захтевао повлачење совјетских трупа) до данашњих дана, мењао је пароле и политичка опредељења. Укључујући и преображење „његовог“ Фидеса, од странке либералне оријентације у конзервативно десну странку националистичког опредељења. То му је донело низ етикета, од политичког камелеона и популисте, до умишљеног „конзула“ Паноније.

Орбана пореде с послератним идолом Имреом Нађом, стрељаним 1956. године, с Јожефом Анталом, једним од вођа револуционарних комитета те епохе, каснијим премијером Мађарске, али и с диктатором Миклошем Хортијем.

Чини се, Орбан је од свега – понешто. Прихватио је демократска начела у првим годинама транзиције. Спремност да се ослони на улицу показао је после изгубљених избора – организовао је уличне протесте под слоганом „Отаџбина се не може слати у опозицију“. Најзад, националистичко поимање доказао је наумом о додели држављанства и бирачког права Мађарима изван Мађарске (план се доводи у везу с хортијевском доктрином о мађарској супрематији у панонско-карпатској регији).

У међувремену, Виктор Орбан се представља као – архитекта (будуће) социјалне консолидације у држави. Друга поређења одбацује. Његов страначки колега и функционер Золт Бајер, с партијском легитимацијом број пет, није се либио да укаже ко је кривац за Орбанов негативни имиџ, коментаришући за лист „Мађар хирлап“ да новинарима јеврејског порекла не би требало дозволити да скрнаве углед нације.

У портрету новог мађарског мандатара не би требало изоставити опис из пера мађарског књижевника и филозофа Ђерђа Конрада: „Орбанов пример упућује на закључак да демократске слободе, нажалост, подразумевају и слободу избора да се из штете ништа не научи.“

Милош Казимировић