ВРАНА ВРАНИ ОЧИ НЕ ВАДИ

Док­тор при­ча ли при­ча, али ње­го­ве очи ис­пи­ту­ју, ис­пи­ту­ју мо­ју ша­ку пи­та­ју­ћи се да ли ћу му да­ти све­жу пла­ву нов­ча­ни­цу.

Ан­тон Че­хов, „Ви­шњик“ 1904.

Ви­ше од 50 ве­ли­ких ме­ђу­на­род­них ком­па­ни­ја пот­пи­са­ло је спо­ра­зум да у Ру­си­ји ви­ше не ис­пла­ћу­ју ми­то. На пр­ву по­ми­сао да би овај пле­ме­ни­ти ко­рак про­чи­шћа­ва­ња би­зни­са мо­гао да убла­жи ен­дем­ску ко­руп­ци­ју, чи­ји се обрт у Ру­си­ји це­ни на 300 ми­ли­јар­ди до­ла­ра го­ди­шње, по­за­ви­део сам Ру­си­ма. И на­ма би тре­ба­ло не­што слич­но.

Да ли је усме­ра­ва­ње Ру­си­је ка тр­жи­шној еко­но­ми­ји по­че­ло да раз­би­ја кул­ту­ру ко­руп­ци­је ко­ја је ка­рак­те­ри­са­ла зе­мљу у вре­ме Че­хо­ва и то­ком со­вјет­ске ере? Да ли исто пи­та­ње мо­же да се по­ста­ви и за Ср­би­ју?

Га­лу­по­ва ис­тра­жи­ва­ња твр­де да тро­је од че­тво­ро Ру­са од­го­ва­ра да ни­је, и да је да­нас, по­сле пе­ри­о­да бе­за­ко­ња и ди­вљег ка­пи­та­ли­зма то­ком ко­га је сти­ца­но бо­гат­ство ве­ћи­не ру­ских оли­гар­ха, ко­руп­ци­је ви­ше не­го пре рас­па­да СССР-а 1991.

Зву­чи по­зна­то? У Ср­би­ји, твр­ди исти Га­луп на осно­ву про­шло­го­ди­шњег ис­тра­жи­ва­ња, тек шест про­це­на­та ве­ру­је да се вла­да ефи­ка­сно су­прот­ста­вља ко­руп­ци­ји.

У Мо­скви 21 од­сто при­зна­је да је да­ва­ло ми­то да би за­вр­ши­ли не­ки по­сао. У Ср­би­ји го­то­во сва­ки пе­ти при­зна­је да је 2009. на не­ки на­чин не­ко­га под­ми­тио, што је убе­дљи­во нај­ви­ше у ре­ги­о­ну. Са то­ли­ко љу­ди са лич­ним ис­ку­ством ко­руп­ци­је ис­кри­вљу­је се сли­ка о мо­ра­лу јед­ног дру­штва.

Ов­де, као и код ба­ћу­шки та­мо, власт не успе­ва да се из­бо­ри са ко­руп­ци­јом. Ру­си при том има­ју Пу­ти­на, иако ни­сам ен­ту­зи­ја­ста ње­го­вог ауто­ри­тар­ног сти­ла. Ми има­мо са­мо не­ко­ли­ко не­у­спе­шних кан­ди­да­та за Пу­ти­на. На­ма ни­ко ни да по­мог­не, ни да при­пре­ти. Све је и да­ље пре­пу­ште­но до­број во­љи оних ко­ји се зо­ву по­ли­тич­ка ели­та.

Има­мо, исти­на, две др­жав­не ин­сти­ту­ци­је за бор­бу про­тив ко­руп­ци­је. Пр­ва, Са­вет, агил­но је по­ку­ша­ва­ла да не­што учи­ни, али ни­ко их ни­је слу­шао. Што су ви­ше ра­ди­ли, ви­ше су их гу­ра­ли у стра­ну. Дру­га, Аген­ци­ја, фор­ми­ра­на је из ме­ни не­зна­них раз­ло­га, али ути­сак је да су обе све­де­не на ике­ба­ну де­мо­кра­ти­је.

Тран­спа­рен­си ин­тер­не­ше­нел, на ли­сти ко­ја об­у­хва­та 180 зе­ма­ља све­та, Ср­би­ју про­шле го­ди­не ста­вља на 85. ме­сто. Не­где бли­зу сре­ди­не. Из­ме­ђу пр­вих Дан­ске, Швед­ске и Но­вог Зе­лан­да, и по­след­њих Ира­ка, Мјан­ма­ра и Со­ма­ли­је. На истом ме­сту смо би­ли и пре две го­ди­не.

Не­ко ће ре­ћи до­бро је, не на­за­ду­је­мо. Ни у то ни­сам си­гу­ран: 2007. смо на ис­тој ли­сти др­жа­ли 79. по­зи­ци­ју. Те­шко да мо­гу на на­ђем оправ­да­ња што не­ма на­пре­до­ва­ња. А не­ма. Го­во­ре чи­ње­ни­це.

Да не око­ли­шим. Бор­ба про­тив ко­руп­ци­је ов­де је че­шће фик­тив­на не­го ре­ал­на. Не­ма про­гре­са. Са­мо по­је­ди­нач­ни слу­ча­је­ви пред су­до­ви­ма, без пре­су­да. Све про­пра­ће­но бес­крај­ном ан­ти­ко­руп­ци­о­на­шком ре­то­ри­ком, не­ис­пу­ње­ним обе­ћа­њи­ма и упо­зо­ре­њи­ма ор­га­ни­за­ци­ја за људ­ска пра­ва.

У ме­ђу­вре­ме­ну, си­ту­а­ци­ја се по­гор­ша­ва. Во­лео бих да знам ко­ли­ко се уве­ћа­ла про­сеч­на ко­ли­чи­на ми­та. Сле­ди ма­ли пот­пу­рина­су­мич­но ода­бра­них ско­ри­јих ов­да­шњих при­ча ко­је са­др­же реч ко­руп­ци­ја. Ре­ци­мо слу­чај Вла­ди­ми­ра Цви­ја­на ко­ји твр­ди да Бо­рис Та­дић ни­је ре­а­го­вао на ње­го­ве до­ка­зе о ко­руп­ци­ји то­ком по­ступ­ка ре­и­збо­ра су­ди­ја и ту­жи­ла­ца, што пред­сед­ни­ков ка­би­нет де­ман­ту­је.

Ни­ка­да не­ке озбиљ­не ис­тра­ге, не чак ни ка­да се вла­де ме­ња­ју – што са­мо до­при­но­си увре­же­ном осе­ћа­ју да вра­на вра­ни очи не ва­ди. Шта би са из­ја­ва­ма Ца­не­та Су­бо­ти­ћа и ко­руп­ци­о­на­шком при­чом ко­ја се огра­ни­чи­ла на „Ве­чер­ње но­во­сти“ и Лу­ку Бе­о­град, је­дан од нај­ве­ћих ин­ве­сти­ци­о­них про­је­ка­та ове зе­мље?

Огу­гла­ли смо на ко­руп­ци­о­на­шке афе­ре. Гу­би­мо сва­ку на­ду да ће њи­хо­ви ак­те­ри, по­себ­но они из апа­ра­та др­жа­ве или ве­ли­ког би­зни­са, би­ти ка­жње­ни.

Шта би са Ко­ми­си­јом за за­шти­ту пра­ва у по­ступ­ци­ма јав­них на­бав­ки, по­слом ко­ји у овој си­ро­ма­шној зе­мљи го­ди­шње обр­ће че­ти­ри ми­ли­јар­де евра? Да ли ће­мо, за раз­ли­ку од ма­не­кен­ке Ре­бра­че, икад са­зна­ти пра­ву уло­гу не­по­слу­шног вла­ди­ке Ар­те­ми­ја ко­га је Си­нод са­мо уко­рио што ни­је до­бро над­зи­рао но­вац – укљу­чу­ју­ћи и но­вац до­бро­тво­ра – ко­ји је ње­гов се­кре­тар од­нео за Грч­ку?

Да ли ће власт – се­бе ра­ди – смо­ћи сна­ге да нам са­оп­шти пу­ну исти­ну о бив­шем гра­до­на­чел­ни­ку Зре­ња­ни­на Го­ра­ну Кне­же­ви­ћу оп­ту­же­ном за на­ме­шта­ње тен­де­ра и мал­вер­за­ци­је око зе­мљи­шта. На­ме­шта­ње тен­де­ра? Па ов­де је и основ­ци­ма ја­сно да је то ве­о­ма по­пу­лар­на по­ли­тич­ка (под)ди­сци­пли­на, по­ји­ло стра­нач­ког фи­нан­си­ра­ња и на­чин за­хва­љи­ва­ња по­слу­шним хе­ро­ји­ма пар­тиј­ског ра­да.

Ко­ли­ко је оних ко­ји се с пра­вом спр­да­ју на ра­чун др­жав­не ре­ви­зор­ске ин­сти­ту­ци­је у зе­мљи ко­ја је до пре три го­ди­не уз Ва­ти­кан би­ла је­ди­на без вр­хов­ног кон­тро­ло­ра јав­них фи­нан­си­ја. Ка­да смо ко­нач­но, под при­ти­ском ме­ђу­на­род­них ин­сти­ту­ци­ја, до­би­ли те­ло ко­је би тре­ба­ло да бу­де нај­ве­ћа за­пре­ка ко­руп­ци­ји, ис­па­ло је да је ка­пи­тал­ни успех про­че­шља­ва­ња ми­ни­стар­ста­ва от­кри­ће по­не­ког пре­ве­ли­ког це­ха на ре­пре­зен­та­ци­ју.

Ко би се бо­љем на­дао? Чла­но­ве ре­ви­зор­ског Са­ве­та – те­о­рет­ски по­сма­тра­но „не­за­ви­сне ин­сти­ту­ци­је“ – пред­ла­га­ле су по­ли­тич­ке пар­ти­је. Ту не­за­ви­сно­сти ви­ше не­ма. Као ни озбиљ­них ис­тра­га. Шта смо оно ма­ло­час ре­кли за вра­не?

„Имам до­вољ­но са­зна­ња да по­твр­дим да је... ко­руп­ци­ја при­сут­на у свим стран­ка­ма, укљу­чу­ју­ћи и ДС. Сви они ко­ји на би­ло ко­ји на­чин бу­ду оп­ту­же­ни за ко­руп­ци­ју, тач­ни­је уко­ли­ко бу­де до­ка­за­но да су у њу уме­ша­ни, не­ће мо­ћи да бу­ду у ор­га­ни­ма ДС-а и др­жав­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма“, ре­као је Бо­рис Та­дић, шеф стран­ке и др­жа­ве, сеп­тем­бра 2008.

Ру­ски пред­сед­ник Дми­триј Ме­две­дев је бор­бу про­тив ко­руп­ци­је про­гла­сио за је­дан од сво­јих при­о­ри­те­та. У по­след­ње вре­ме по­о­штрио је за­кон­ске про­пи­се и раз­от­крио хи­ља­де афе­ра, ма­хом на ни­жем ни­воу.

Ре­зул­та­та не­ма па се ан­га­жу­је „спољ­ни фак­тор“. Фан­фа­ра­ма про­пра­ћен спо­ра­зум 52 за­пад­не ком­па­ни­је усле­дио је по­сле не­дав­них оп­ту­жби да су не­мач­ки ме­на­џе­ри нај­ве­ћег свет­ског про­из­во­ђа­ча ком­пју­те­ра, „Хју­лит Па­кар­да”, ру­ским зва­нич­ни­ци­ма ис­пла­ти­ли 11 ми­ли­о­на до­ла­ра да би до­би­ли по­сао од 47 ми­ли­о­на. У ме­ђу­вре­ме­ну је ауто-ги­гант „Дајм­лер-Бенц” при­хва­тио да пла­ти 185 ми­ли­о­на до­ла­ра ка­ко би иза­шао из спо­ра са Аме­ри­кан­ци­ма због под­ми­ћи­ва­ња по Ру­си­ји.

Аме­ри­кан­ци по­ма­жу Ал­ба­ни­ји да се из­бо­ри са ко­руп­ци­јом. Европ­ска уни­ја је Бу­гар­ској, сво­јој пре­ко­ред­но бр­зо при­мље­ној чла­ни­ци, ус­кра­ти­ла при­ступ фон­до­ви­ма у вред­но­сти од 220 ми­ли­о­на евра. Про­шле го­ди­не од­мах су усле­ди­ли ре­зул­та­ти на сма­ње­њу ко­руп­ци­је.

Пи­та­ње је, ме­ђу­тим, шта мо­гу стран­ци да учи­не без зду­шне по­др­шке из­ну­тра. На­ме­ре су, мо­гу­ће је, са­свим чи­сте, али мој оп­ти­ми­зам с по­чет­ка тек­ста по­пу­шта. Био бих при­јат­но из­не­на­ђен уко­ли­ко ре­зул­тат ме­ђу­на­род­ног спо­ра­зу­ма бу­де од­го­ва­рао про­кла­мо­ва­ном ци­љу.

Пла­шим се да ће се за­вр­ши­ти на то­ме да ће ком­па­ни­је ко­је од­би­ја­ју да ис­пла­те ми­то јед­но­став­но гу­би­ти тр­жи­ште. За­ме­ни­ће их оне ко­је су на то спрем­не. Оне ко­је су за­нат ко­руп­ци­је учи­ле од свет­ских еко­ном­ских моћ­ни­ка. Ни­је чу­до што Ки­не­зи, Ин­ду­си, Бра­зил­ци и Ру­си са­да ру­тин­ски ко­рум­пи­ра­ју да би до­би­ли по­сло­ве.

Ко­руп­ци­ја се уве­ли­ко ин­те­гри­са­ла у сва­ко­днев­ни жи­вот и би­знис. По­што се не ка­жња­ва, по­ста­је мо­дел за углед бр­зог бо­га­ће­ња. Функ­ци­о­на­лан и ефи­ка­сан си­стем тре­ба гра­ди­ти та­ко што ће се стро­го ка­жња­ва­ти они ухва­ће­ни са ру­ка­ма у те­гли пек­ме­за. А то под­ра­зу­ме­ва не­за­ви­сно суд­ство.

Хммм. Ка­да Ср­би ка­жу да нај­ви­ше ко­руп­ци­је има у здрав­ству, по­ли­ци­ји и – суд­ству, он­да је мно­го то­га ре­че­но. Че­кам да ви­дим ко­ли­ко ће би­ти тран­спа­рент­на про­да­ја „Те­ле­ко­ма”.