Касандрин смешак

Срела се два лика из митова – старогрчка Касандра и скулптура бика, симбола Волстрита. Договарају се како да одговоре на упућене им оптужбе да су одговорни за „залуђеност” маса. Она се правда да је са Олимпа била осуђена да нико не верује њеним тачним предвиђањима, а он се жали што му сваки час пролазници трљају нос уображавајући да таквим потезом себи повећавају шансе за брзо богаћење…

Реч је, наравно, само о скици сценарија за модерну бајку. Мада од реалности не одудара толико колико се на први поглед чини.

Испоставило се, наиме, да су садашње финансијске и социјалне кризе проистекле, добрим делом, из примењене митологије. Да је, на пример, пожељно – да се троши више него што се створи, да се улаже више него што се поседује, па и да је волстритска магија уверљивија од античког проклетства.

Такве умишљености довеле су, ових дана, до усклађивања наравоученија из прича о Касандри и бику. За низом протеста у Атини, уследиле су прве велике, после много година, демонстрације у њујоршком финансијском центру, додатно сугеришући повезаност – готово као својевремено између породица Оназис и Кенеди – „колевке” и „предводника”, данас превладавајућих облика демократије.

У оба случаја узвикиване су пароле против „пљачке недужних” изведених „обманама надлежних”. Другим речима: да порески обвезници не желе да плаћају застрањивања оних којима су поверили своје уштеђевине и гласове.

У шта смо време утрошили кад се данас истовремено испољавају тако велики проблеми у оба узора, Периклеовог о коме смо учили и вашингтонског који нам се приказивао као врхунац достигнућа – питају се, више прећутно, поједини хроничари. Актуелна истраживања показују, међутим, да се не ради неподобностима демократије него о злоупотребама на њен рачун.

Утврђено је, уз остало, да смо сви заједно уназађени – „диктатуром” бројева, светиње коју смо усвојили да бисмо одагнали вишесмисленост речи. Америчка парламентарна истрага је, тако, открила да је дошло до хаоса на светској табели уверљивости, јер су добра стратешка предвиђања постала жртве – као рационални спортски прогнозери у случајевима лажирања утакмица.

Знало се више него што се предузело да се знање примени, сугерисано је недавно у „Њујорк тајмсу”. Аутор написа подсећа да су стизала упозорења да се припрема терористички удар (налик атентатима отетим путничким авионима, 11. септембра 2001, на Њујорк и Вашингтон), да Њу Орлеанс није сигуран пред налетом јаког урагана, да је могућно избијање финансијске кризе која се са Волстрита проширила светом, али да је све то подлегло – Касандрином проклетству, преобликованом у неверицу према ономе што није пожељно.

Рачуновође су сервирале – пожељности. Све је добро толико да може да буде само још боље – уверавали су. Уследиле су болне исправке.

Истражни парламентарни орган САД закључио је да су агенције за рангирање компанија давале рејтинге који су се често нагло стрмоглављивали с врха до дна. Испитивање је показало да се 93 одсто ризичних трансакција, из којих је настала хипотекарна криза, из елитног ранга сада срозало на статус „смећа”.

Систем се показао дубоко корумпиран, задовољавајући потребе клијентеле, оценио је добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман. У извештају истражног органа упозорава се да се поступци агенција за рејтинг компанија могу упоредити са судијама у фудбалу које плаћа један од учесника у мечу. Или, како је навео њујоршки дневник, с плаћањем холивудских произвођача – приказивачима вредности њихових филмова.

Лагали су и саучествовали, констатује се, и политичари. У Грчкој, испада, нарочито. Треба и они да поднесу рачун, да се види шта се догодило с новцем којим су располагали, предложио је у „Гардијану” лондонски професор права Костас Дузинас.

Расправе су се, стицајем околности, распламсале уочи 1. маја, Међународног празника рада, који се не обележава у САД (где је премештен у септембар) иако је проглашен поводом догађаја у Чикагу у 19. веку. Чикаго је данас у ванредном стању – поручио је посредством интернетског „Хафингтон поста” тамошњи свештеник и активиста Џеси Џексон. Цитира да је у том граду ове године убијено 113 људи, „што је равно броју погинулих, у истом периоду, америчких војника у Ираку и Авганистану”. Разрађујемо планове обезбеђења за оба фронта и за Волстрит, али не и за Чикаго, каже. И наглашава: „Као што смо одлучили да су банке на Волстриту сувише велике да бисмо дозволили да пропадну, тако треба да схватимо да је број сиромашних и незапослених сувише велики да би био занемарен.”

Све наведено изазива Касандрин смешак. Мање је, у својој иронији, загонетан него Ђокондин – и као да црвеном марамом маше волстритском бику…