Ново рухо Дневника

Пре тачно две године, у директном преносу „Песме Евровизије“, показало се да је Радио-телевизија Србије окупила тим талентованих стваралаца дугорочно посвећених улепшавању укупног изгледа ове медијске куће. Маштовитост, динамичност, духовитост, јасноћа у слици и поруци које су одликовале такозване разгледнице, као најаве земаља учесница у овој музичкој приредби, наговестиле су стил којим ће се наставити у редизајнирању лика РТС-а.

Сад се стиже до проблема како да се „нашим речима“ настави о томе што је заправо у међувремену урадила екипа креативног директора Бориса Миљковића. За то се обично употребљава израз „визуелни идентитет“, а то јесте оно рухо у које је одскора заоденут сав програм РТС-а. Њега, пак, чине не само појединачне емисије него и најаве, одјаве, шпице, џинглови, лого... Могло би се, онако жаргонски, рећи да је то „паковање“ којим се одмах и на први поглед садржај „пакета“ чини привлачнијим.

У овом случају „Миљковић и компанија“ настојали су да медијску компанију одреде комбинујући визуелне елементе тако да споје традицију и савременост и тај концепт остварује се у свим деловима пројекта. Онолико колико се, рецимо, фолклор користи као основа у сезонски променљивим и по палети раскошним шпицама за рекламе, толико је елеганције и једноставности у сведеним балетским или мачевалачким покретима на пастелној, прозраченој позадини у најавним сатницама јутарњег, дневног и вечерњег ТВ садржаја.

С пуно обзира према чињеници да је у питању телевизијска установа са полувековним трајањем, дакле са сопственом историјом вредном поштовања, аутори ових промена с разлогом су се ослањали и на наслеђе, на оно што су створиле претходне генерације и што у колективном памћењу нараста до симбола. То је веома уочљиво у новој опреми „Дневника“, и ликовно и звучно, јер се модификују незаборавна решења која су својевремено потписали Ненад Чонкић и Зоран Симјановић.

„Дневников“ студио делује сада пространије, с више ваздуха и светлости, без нападних и пренаглашених детаља. Сва неопходна опрема за екстерну комуникацију уклопила се складно, а и водитељима је вероватно удобније. О функционалности новог радног простора најбоље могу да говоре они који су у њему, али се тамошња атмосфера увек посредно одражава и на гледалачки доживљај.

Кутије су, дакле, лепог облика, омотни папир шарен таман како и колико треба, украсне траке, машнице, налепнице одабране с финим укусом... Само још да и оно унутра буде одговарајуће.