Новчани удар

Да ли ћу моћи да летујем у Грчкој – пита се познаник, забринут тамошњим потресима. Ни приближно није био толико узнемирен кад је на уздрманом Волстриту поклекла и банка у којој је држао уштеђевину.

Уверен је да су поузданије финансијске него државне институције. Догађаји, па и поједини стручњаци, дају му за право – бар донекле.

Све је више наговештаја, наиме, да је теже спасавати из „чабра” државе него банке. Власти су низом ванредних мера притекле у помоћ својим финансијским гигантима, али се устежу да пруже довољну потпору спољним партнерима, чак савезницима.

Милијарде долара и евра су уложене у спасавање великих банака, али спасавање земље (Грчке) са 11 милиона становника се испоставља као табу – констатовао је и амерички нобеловац Џозеф Стиглиц. Чланком у лондонском „Гардијану” је за најновију кризу понајвише осудио резервисаност Немачке и институционалну недограђеност Европске уније, уз закључак да ЕУ треба или да се реформише тако да потврди солидарност којом је створен евро, или да призна неуспех свог монетарног обједињавања.

Страх од ширења „грчке грознице” изгледа већи него при суочавању с „пандемијом свињског грипа”. Стрепи се од ланчаних крахова који би могли да изроваре и интернационални финансијски систем и низ националних поредака.

У току је, рекао бих, јак новчани удар. Феномен, са симптомима других удара као што су мождани, срчани, терористички, климатски, државни. Док многима памет стаје и пулс убрзава, могућне последице финансијског лома већ се пореде са ефектима налета отетих путничких авиона – Њујорк и Вашингтон (2001), цунамијем који је опустошио приобаље Индијског океана (2004), ефектима пада Берлинског зида (1989), бунама у Киргизији, Тајланду…

Криза банака се преметнула у кризу држава, оценио је и хамбуршки „Шпигл”, указујући нарочито на буџетске презадужености. Стање делује као парадокс. Док се појачава државни интервенционизам, с повећаним издацима пореских обвезника, и заводе мере за регулисање усковитланог тржишта, кретања на „пијаци” новца додатно оптерећују управо њене стабилизаторе, владе и пореске обвезнике.

Листа прозваних је подужа. На оптуженичкој клупи су, у Грчкој а „и шире”, и шпекуланти и пређашње „расипничке и неискрене” власти, и „недовољна кооперативност” извозних џинова попут Немачке и Кине, и амерички модел „срљања у превелике ризике”, и „безобзирно” богаћење шефова чије фирме пропадају, и „нелогична” раја која протестује што треба да стеже каиш после дуге „распојасаности”…

Излаз из ћорсокака тражи се и у баснама. И опет у Грчкој али античкој – у Езоповој причи о цврчку и мраву.

Створио се утисак да би сада „цврчак”, „распевани и неодговорни” Грци, као и њима слични хтели да се извуку на рачун „мрава”, „марљивих и одговорних” Немаца и њима сличних, пише у „Ел паису” члан шпанске владајуће странке и бивши председник Европског парламента Енрике Барон Креспо. Препоручује да се одступи од поука басне и пронађе решење у коме би се „цврчку” помогло да превазиђе своје мане а не да буде кажњен и одстрањен (за шта се залажу неки међу „мравима”). „Прекасно је стављати противпожарни аларм кад је кућа већ у пламену”, пренео је „Вашингтон пост” мишљење финансијског стручњака из Тенесија о искушењима Грчке и ЕУ. На такво ватрено поређење као да се надовезује европски комесар за монетарне послове Оли Рен, изјавом да треба спречити да „запаљено грчко жбуње прерасте у шумски пожар и запрети финансијској стабилности Европе и њене економије у целини”.

Не заборавља се да је кошмар кренуо с њујоршког Волстрита. Вашингтонска истрага о могућним злоупотребама „Годман Сакса” (међу којима се помиње и помагање Атини да прикрије презадуживања), открила је и да је Фабрис Туре (31) с надимком „Фабулозни Фаб” – функционер те финансијске институције (коју, због великог утицаја, називају „влада Сакс”) – неке од најспорнијих операција приватно описивао као „интелектуалну мастурбацију” а себе у њима као „др Франкенштајна”.

Несолидне трансакције којима се догурало до глобалне кризе, многи виде као „франкенштајнске продукте”, монструме настале из експерименталног стварања „новог живота”. Хроничари подсећају да је банкарске „деривате”, један од најбогатијих људи Ворен Бафет окарактерисао као „финансијско оружје за масовно уништење”.

Не би било добро да се као нешто такво испостави и сам новац. Час се тањи поверење у долар, час у евро, о неконвертибилним валутама да и не говоримо. Јесте да смо, као свет, последњих деценија претеривали, дајући обрту новца значај „нове, ударне, вере”, али би још горе било ако бисмо се, гневни због манипулација њиме, посветили јаловом покушају да га уврстимо у наше растуће, често оправдане, неверице.