Novčani udar

Da li ću moći da letujem u Grčkoj – pita se poznanik, zabrinut tamošnjim potresima. Ni približno nije bio toliko uznemiren kad je na uzdrmanom Volstritu poklekla i banka u kojoj je držao ušteđevinu.

Uveren je da su pouzdanije finansijske nego državne institucije. Događaji, pa i pojedini stručnjaci, daju mu za pravo – bar donekle.

Sve je više nagoveštaja, naime, da je teže spasavati iz „čabra” države nego banke. Vlasti su nizom vanrednih mera pritekle u pomoć svojim finansijskim gigantima, ali se ustežu da pruže dovoljnu potporu spoljnim partnerima, čak saveznicima.

Milijarde dolara i evra su uložene u spasavanje velikih banaka, ali spasavanje zemlje (Grčke) sa 11 miliona stanovnika se ispostavlja kao tabu – konstatovao je i američki nobelovac Džozef Stiglic. Člankom u londonskom „Gardijanu” je za najnoviju krizu ponajviše osudio rezervisanost Nemačke i institucionalnu nedograđenost Evropske unije, uz zaključak da EU treba ili da se reformiše tako da potvrdi solidarnost kojom je stvoren evro, ili da prizna neuspeh svog monetarnog objedinjavanja.

Strah od širenja „grčke groznice” izgleda veći nego pri suočavanju s „pandemijom svinjskog gripa”. Strepi se od lančanih krahova koji bi mogli da izrovare i internacionalni finansijski sistem i niz nacionalnih poredaka.

U toku je, rekao bih, jak novčani udar. Fenomen, sa simptomima drugih udara kao što su moždani, srčani, teroristički, klimatski, državni. Dok mnogima pamet staje i puls ubrzava, mogućne posledice finansijskog loma već se porede sa efektima naleta otetih putničkih aviona – Njujork i Vašington (2001), cunamijem koji je opustošio priobalje Indijskog okeana (2004), efektima pada Berlinskog zida (1989), bunama u Kirgiziji, Tajlandu…

Kriza banaka se premetnula u krizu država, ocenio je i hamburški „Špigl”, ukazujući naročito na budžetske prezaduženosti. Stanje deluje kao paradoks. Dok se pojačava državni intervencionizam, s povećanim izdacima poreskih obveznika, i zavode mere za regulisanje uskovitlanog tržišta, kretanja na „pijaci” novca dodatno opterećuju upravo njene stabilizatore, vlade i poreske obveznike.

Lista prozvanih je poduža. Na optuženičkoj klupi su, u Grčkoj a „i šire”, i špekulanti i pređašnje „rasipničke i neiskrene” vlasti, i „nedovoljna kooperativnost” izvoznih džinova poput Nemačke i Kine, i američki model „srljanja u prevelike rizike”, i „bezobzirno” bogaćenje šefova čije firme propadaju, i „nelogična” raja koja protestuje što treba da steže kaiš posle duge „raspojasanosti”…

Izlaz iz ćorsokaka traži se i u basnama. I opet u Grčkoj ali antičkoj – u Ezopovoj priči o cvrčku i mravu.

Stvorio se utisak da bi sada „cvrčak”, „raspevani i neodgovorni” Grci, kao i njima slični hteli da se izvuku na račun „mrava”, „marljivih i odgovornih” Nemaca i njima sličnih, piše u „El paisu” član španske vladajuće stranke i bivši predsednik Evropskog parlamenta Enrike Baron Krespo. Preporučuje da se odstupi od pouka basne i pronađe rešenje u kome bi se „cvrčku” pomoglo da prevaziđe svoje mane a ne da bude kažnjen i odstranjen (za šta se zalažu neki među „mravima”). „Prekasno je stavljati protivpožarni alarm kad je kuća već u plamenu”, preneo je „Vašington post” mišljenje finansijskog stručnjaka iz Tenesija o iskušenjima Grčke i EU. Na takvo vatreno poređenje kao da se nadovezuje evropski komesar za monetarne poslove Oli Ren, izjavom da treba sprečiti da „zapaljeno grčko žbunje preraste u šumski požar i zapreti finansijskoj stabilnosti Evrope i njene ekonomije u celini”.

Ne zaboravlja se da je košmar krenuo s njujorškog Volstrita. Vašingtonska istraga o mogućnim zloupotrebama „Godman Saksa” (među kojima se pominje i pomaganje Atini da prikrije prezaduživanja), otkrila je i da je Fabris Ture (31) s nadimkom „Fabulozni Fab” – funkcioner te finansijske institucije (koju, zbog velikog uticaja, nazivaju „vlada Saks”) – neke od najspornijih operacija privatno opisivao kao „intelektualnu masturbaciju” a sebe u njima kao „dr Frankenštajna”.

Nesolidne transakcije kojima se doguralo do globalne krize, mnogi vide kao „frankenštajnske produkte”, monstrume nastale iz eksperimentalnog stvaranja „novog života”. Hroničari podsećaju da je bankarske „derivate”, jedan od najbogatijih ljudi Voren Bafet okarakterisao kao „finansijsko oružje za masovno uništenje”.

Ne bi bilo dobro da se kao nešto takvo ispostavi i sam novac. Čas se tanji poverenje u dolar, čas u evro, o nekonvertibilnim valutama da i ne govorimo. Jeste da smo, kao svet, poslednjih decenija preterivali, dajući obrtu novca značaj „nove, udarne, vere”, ali bi još gore bilo ako bismo se, gnevni zbog manipulacija njime, posvetili jalovom pokušaju da ga uvrstimo u naše rastuće, često opravdane, neverice.