Београд за петама Оксфорду и Сорбони

Враћајући се у прошлост, Београдски универзитет стићи ће у будућност. У 1985. Кембриџ, Оксфорд и Сорбона оцењени су „десетком”, Београд са 8,5, а Атина са 3,5. Иста оцена је важила и у каснијим годинама.

„Критичне су биле 1990. и 1991. у којима је једна наша фабрика за производњу зеолита с 300 милиона долара била прва у свету, а Црвена звезда светски првак. Уместо ка економском развоју, кренули смо другим путем и много тога је уништено”, наглашава др Тибор Сабо, помоћник српског министра за науку у три сазива заредом. Наш саговорник је универзитетски професор (Хемијски факултет) са више од 400 цитата и, вероватно, најупућенији у основна истраживања у нас.

Подржавате ли подухват да БУ и остали универзитети у Србији што пре доспеју на Шангајску листу 500?

Свакако. Не само да подржавам, већ је то саставни део Стратегије научног и технолошког развоја Србије. Постоје веома добре шансе да на ову листу уђе, за сада, Београдски универзитет, а касније још неки. Анализе указују да може да се нађе на Шангајској листи у блиској будућности.

Ви, чак, сматрате да је већи део пута протеклих година преваљен. Чиме то поткрепљујете?

Пре свега знатним порастом броја научних радова у протеклих неколико година. Мало је познато да је један од веома битних показатеља успешности број научних радова на SCI листи, а Србија је у том погледу остварила велики напредак. Између 2000. и 2004. наши научници су објављивали, у просеку, око 1.000 радова годишње. Од 2005. стално напредују, тако су лане објавили 3.050. Сличан напредак остварили су и државни универзитети.

На којем би месту требало да се налази БУ, иако то нигде није забележено?

По нашој процени, између 498. и 550. места. Недостају подаци о броју запослених са универзитета који су већ на листи, а један од шест показатеља је број радова подељен с бројем професора. Гледајући само збир радова, Београдски је бољи од, чак, 200 универзитета са Шангајске листе; када се то подели с бројем запослених, онда је лошији од бар 199 поменутих.

Додатну тешкоћу представља то што се не означава где су радови настали (афилијација). Поједини научници уз своје име не пишу Универзитет у Београду, и поред писаног упозорења ректора од пре годину и по дана. Последица тога је око 700 радова мање од стварног броја, што је довољна предност у односу на неке универзитете.

А овдашња научна остварења? Није ли, можда, прерано српска наука оглашена „звездом у успону”?

Пре свега, то су у иностранству урадили и објавили. Ако пет година није било већег помака, а онда у следећих пет број квалитетних радова порасте, чак, три пута, то је морало да се примети. Наравно, нисмо постали светска велесила у науци, нити то можемо да будемо.

Шта је то пресудно утицало да из године у годину, од прве у 21. веку, научници из Србије објављују све више радова у водећим међународним часописима?

Велики утицај имале су подстицајне мере Министарства за науку и технолошки развој у периоду 2003–2009. Најпре је објављена ранг-листа пројеката оцењених према међународним критеријумима. Затим је награђено 20 одсто најбољих научника и укинута уравниловка; бруто зараде знатно су се разликовале у зависности од остварених научних резултата. Чак 500 их је остало без финансирања. Истраживачи су увидели да се цени квалитет и почели су много боље да раде.

И у добијању међународних пројеката су напредовали, што је утицало на квалитет рада (стигла је скупоцена опрема од новца ЕУ). У последњих пет-шест година и Министарство је у нову опрему уложило више од 30 милиона евра, запослено je преко 1.500 младих истраживача, а завршено је 400 станова по повлашћеној цени (око 300 у Београду и 100 у Нишу). Најзад, важан је континуитет y раду: у Министарство људи нису бирани по партијској припадности, већ по стручности.

Како тумачите чињеницу да је наша земља у науци у минулој деценији претекла Бугарску, Словенију и Хрватску, а да за њима привредно заостаје?

У Министарству за науку радили су стручњаци који су знали шта и како треба да се уради. Имам утисак да се у неким другим радило другачије, јер како бих могао да објасним податак да је Хрватска у последњих десет година завршила 1.000 километара аутопутева, а Србија једва 100. Осим тога, од научних открића до примене може протећи више година. Утицај науке на привреду у Србији је незнатан, и то је један од главних задатака садашњег сазива. У прошлости (1985–1991) било је случајева изврсног повезивања основних наука и привреде, а један од резултата је бриљантни патент Института за општу и физичку хемију с којим је СФРЈ постала највећи произвођач зеолита на свету.

У којој мери цитирање у угледним часописима одсликава нечији научни допринос?

Цитираност је веома важна за научни учинак, он је, уосталом, један од главних показатеља рангирања универзитета на Шангајској листи. У овом тренутку међу готово 7.000 најцитиранијих из свих области у свету, нема ниједног из Србије. С обзиром на напредак који смо остварили, можемо се надати да ће се то променити у блиској будућности.

Зашто се домаћи истраживачи из друштвених и хуманистичких наука томе опиру?

Заостајање у овим наукама веома је озбиљно, мада је и ту дошло до побољшања. Примера ради, у 2007. Србија је објавила 30 радова, а Чешка 454; у 2009. у Србији је објављено 155, а у Чешкој 590 научних радова. Иако имамо на уму специфичности у овим наукама, истраживачи се морају навикавати на мерила која важе у свету.

Каква је то застрашујућа непогода задесила нашу земљу, ако су Кембриџ, Оксфорд и Сорбона 1985. оцењени „десетком”, Београд са 8,5, а Атина са 3,5?

Та оцена је важила и у каснијим годинама. Критичне су биле 1990. и 1991. у којима је једна наша фабрика за производњу зеолита с 300 милиона долара била прва у свету, а Црвена звезда светски првак. Уместо ка економском развоју, кренули смо другим путем и много тога је уништено.

Зашто Србија улаже мало у науку? Хоће ли је најављена „новчана инјекција” од 300 милиона евра погурати напред?

У последњој четвртини 20. века дошло је до снажног преокрета у корист високих технологија утемељених на знању. Наиме, 1976. свега 28 одсто светске робне размене односило се на робу средње и високе технологије, а 20 година касније достигла је 55 одсто. Тај тренд се није само наставио, већ и убрзао. Високоразвијене земље зарађују много продајући памет, а за науку издвајају 10 пута више од Србије; у процентима, а у еврима да не говоримо. Годишње улажу од три до четири одсто бруто друштвеног производа (око један из буџета, остало из привреде), а Србија око 0,30.

Наша земља је на прекретници између развијеног друштва и технолошке колоније. Надам се да ће нас поменута „новчана инјекција” од 300 милиона евра увелико погурати напред. Али морају постепено да се повећају издвајања из буџета, са 0,30 на прихватљивих 0,60–0,70, уз коначан циљ од једног процента. Улагања из привреде морају да прате овај тренд.

Када се надате уласку ма којег српског универзитета на Шангајску листу?

Пре пет година били смо око 1500. места у свету, тако да приближавање групи од 500 треба схватити као озбиљан успех. Не може се рећи да ли ће то бити у новембру, када се прави нова листа за 2010, или за годину-две. У блиској будућности можемо обрадовати нашу јавност уласком у групу од 39 држава које имају најмање један универзитет на Шангајској листи. Занимљиво је да је бруто домаћи производ ових 39 држава 89 одсто укупног светског.

Зар међународно признати истраживачи нису услов ма каквог осмишљавања будућности?

Јесу, али не можемо рећи да наши нису јер неки објављују радове и у најбољим светским часописима (у првих 10 од 10.000 колико их има на листи).