Срећна нова 1944.

Уз то, ове године у избор улази и квалитетна домаћа и преводна књижевност, проблемски и критички оријентисана, са изразитим друштвеним ангажманом, односно књиге домаћих аутора, аутора из региона и иностранства, које на књижевно успео начин обрађују теме попут ратних сукоба током распада СФРЈ, односа појединца и политике, слободе и једнакости у условима драматичних економских, еколошких и технолошких промена, питања кривице и одговорности, идеолошке и медијске манипулације, статуса и односа између разних и различитих врста идентитета (национални, класни, културни, политички, верски, полни итд).

Када ми је пријатељ мејлом послао овај пасус, лукаво ме лишивши помоћи у форми било каквог коментара, требало ми је времена да претпоставим о чему се ради.

Видевши да се помињу „проблемски и критички оријентисана” дела, „са изразитим друштвеним ангажманом”, помислио сам да је у питању неки ждановљевски конкурс из доба државног, или, у најбољем случају, раног самоуправног социјализма (беше то време у ком ексјугословенски „књижевни радници” још увек нису били успели да се изборе за какву-такву стваралачку слободу и да „одговорне другове” убеде како књижeвност не може да се сведе на пропаганду идеја, ма колико идеје „прогресивнe“ биле ).

А онда се сусретох са „темама попут ратних сукоба током распада СФРЈ” и схватих да сам на погрешном путу.

И – лампица поче да се пали!

Нисам морао да идем даље од „питања кривице и одговорности” да бих ускликнуо:

Па ови су превазишли себе!

У одговору на пријатељев мејл записао сам:

„Ако ми „другарски” потврдиш да није у питању твоја литерарна фикција и да је ово заиста цитат извучен из текста конкурса Народне библиотеке Србије за овогодишњи откуп књига – свечано се заклињем да ћу о овоме да напишем текст!”

Пријатељев одговор је гласио:

„Другарски потврђујем. Челници Народне библиотеке Србије нису јунаци мог антиутопијског романа, иако би то без проблема могли да буду. У прилогу, као доказ, достављам целокупан текст конкурса...”

Из целокупног текста сам схватио да овај конкурс финансира извесна невладина организација. И закључио да су, пошто се Министарство културе са прошлогодишњим конкурсом невиђено избламирало, ствар преузеле мисионарске фондације. А ко одреши кесу, он намеће пропозиције.

Најсувислије питање које би, као одговор на замерку да су пропозиције имбецилне, челници библиотеке могли поставити, гласи: – да ли је боље да се књиге откупљују по критеријумима које квалификујеш као имбецилне, или да се не откупљују никако?

Одговор је: не знам. Као што не знам да ли је боље да афричка сиротиња умире од заразних болести, због тога што њихове владе нису способне да им обезбеде вакцине, или да умиру од вакцина којима је истекао рок трајања, а које им обезбеђују „хуманитарци” без граница.

Да ли је моје поређење непримерено, претерано и неукусно? Јесте. Али, ако челници националне библиотеке могу Србију да пореде са нацистичком Немачком, могу и ја њих са дијаболичним хуманитарцима.

И ето, испунио сам обећање дато пријатељу. И написао текст. Да се не забораве жртве које је једна генерација поднела, „у условима драматичних економских, еколошких и технолошких промена” до изнемоглости гњављена „питањима” на тему унапред прописане „кривице” и очекивањем унапред припремљених, папагајских одговора, „идеолошки и медијски изманипулисана” до балчака, угрожена „национално”, „класно”, „културно”, „политички”, „верски”, „полно” „итд”.

Смрт фашизму, нацизму, комунизму, тоталитаризму, капитализму, колонијализму, неоколонијализму, глобализму, империјализму, шовинизму, аутошовинизму и идиотизму!

Слобода – ономе и онолико – ко се и колико за њу избори!