Рускиње лепше од Бразилки

Фи­зич­ки из­глед, пре­ци­зни­је „ле­по­та”,ни­је хир на­ше епо­хе већ ре­зул­тат искон­ске по­тре­бе за до­па­да­њем. Кад од­лу­чи­мо да про­ме­ни­мо ред и рас­по­ред ко­ји нам је по­да­ри­ла при­ро­да, та­да смо у ру­ка­ма естет­ских хи­рур­га чи­ја је про­фе­си­ја за­че­та још пре че­ти­ри хи­ља­де го­ди­на у древ­ној Ин­ди­ји ка­да су ура­ђе­не пр­ве ре­кон­струк­ци­је но­са.

Кроз ве­ко­ве су по­ста­вља­ни раз­ли­чи­ти кри­те­ри­ју­ми, сво­је пр­сте у стан­дар­де ле­по­те уме­ша­ли су бо­го­ви са Олим­па, Ми­ке­лан­ђе­ло и Да Вин­чи...А пла­стич­ни хи­рур­зи су кроз исто­ри­ју са­мо пра­ти­ли трен­до­ве...

Пре­ма др Цо­ли­ћи­ма, бра­ћи хи­рур­зи­ма Ми­о­дра­гу и Ми­ла­ну, не­ма рав­но­ду­шних. То­ком две и по де­це­ни­је прак­се у пла­стич­ној, ре­кон­струк­тив­ној и естет­ској хи­рур­ги­ји пра­те их по­ве­ре­ње и по­што­ва­ње. Уз њих је ар­ми­ја за­хвал­них и за­до­вољ­них па­ци­је­на­та.Али, на дру­гој стра­ни, има и скеп­ти­ка и зло­на­мер­ни­ка.

„То је це­на ко­ју пла­ћа­мо, али због ко­је мно­го ви­ше тр­пи са­ма стру­ка”, ка­же про­фе­сор др Ми­о­драг Цо­лић, шеф Ка­те­дре за пла­стич­ну и ре­кон­струк­тив­ну хи­рур­ги­ју Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду,и твр­ди да не­ма си­ле ко­ја мо­же да га на­те­ра да по­ли­ти­зу­је и про­фе­си­ју жр­тву­је пар­тиј­ској при­пад­но­сти, ни­ти по­сто­ји би­ло шта што у ње­му мо­же да уга­си же­љу за струч­ним уса­вр­ша­ва­њем.

„Има мно­го ви­ше ва­жни­јих ства­ри на ко­је мо­гу да бу­дем по­но­сан: на чи­ње­ни­цу да сам об­у­чио мно­го мла­дих ко­ле­га ко­ји већ има­ју сво­ју прак­су, да има­мо до­бру естет­ску хи­рур­ги­ју и да је 36 на­ших ле­ка­ра за­слу­жи­ло да бу­де при­мље­но у Ме­ђу­на­род­ну асо­ци­ја­ци­ју пла­стич­них и естет­ских хи­рур­га (ISAPS), чи­ји сам ге­не­рал­ни се­кре­тар.”

За­то др Цо­лић, ко­ји је го­ди­на­мабио пред­сед­ник на­шег удру­же­ња за пла­стич­ну хи­рур­ги­ју и исто то­ли­ко на че­лу Кли­ни­ке за пла­стич­ну хи­рур­ги­ју Кли­нич­ког цен­тра Ср­би­је, ис­ти­че да је у овом тре­нут­ку ве­ли­ки успех осни­ва­ње срп­ског удру­же­ња за ре­кон­струк­ци­ју дој­ке.

„По­но­сан сам јер сам оку­пио еми­нент­не хи­рур­ге из ове обла­сти. Гу­би­так дој­ке по­сле опе­ра­ци­је ту­мо­ра пред­ста­вља ве­ли­ки пси­хо­фи­зич­ки хен­ди­кеп за же­ну с ко­јим она не мо­же ла­ко да се по­ми­ри. На­жа­лост, он­ко­ло­зи не­ма­ју ни вре­ме­на ни мо­гућ­но­сти да се ба­ве ре­кон­струк­ци­јом дој­ке па је на­ша же­ља да пре­ко Фон­да за со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње же­на­ма по­ну­ди­мо ком­плек­сан про­грам ко­ји би се ре­а­ли­зо­вао на др­жав­ним и при­ват­ним кли­ни­ка­ма. Ако нов­ца има за дру­ге опе­ра­ци­је у ино­стран­ству, он­да со­ци­јал­но тре­ба да обез­бе­ди сред­ства и фи­нан­си­ра и ре­кон­струк­ци­ју дој­ке и же­на­ма вра­ти са­мо­по­у­зда­ње.”

А ко­ји су прав­ци пла­стич­не и естет­ске хи­рур­ги­је да­нас, ка­кви су трен­до­ви, ка­ко из­гле­да­ју ли­це и те­ло 21. ве­ка, ка­ко се под­мла­ди­ти уз ми­ни­мал­но ин­ва­зив­ну хи­рур­ги­ју и са што ма­ње ри­зи­ка – хи­рур­зи мо­гу да чу­ју на кон­гре­си­ма, се­ми­на­ри­ма...Та­мо где до­ла­зе вр­хун­ски мај­сто­ри из Бра­зи­ла, Мек­си­ка и САД, др Цо­лић је јед­нак ме­ђу јед­на­ки­ма... Већ дру­ги ман­дат га би­ра­ју за ге­не­рал­ног се­кре­та­ра Ме­ђу­на­род­ног удру­же­ња за пла­стич­ну и естет­ску хи­рур­ги­ју, а као је­ди­ни наш хи­рург члан Аме­рич­ког удру­же­ња за естет­ску и пла­стич­ну хи­рур­ги­ју он пр­ви са­зна но­во­сти. На ово­го­ди­шњем кон­гре­су у Ва­шинг­то­ну одр­жао је пре­да­ва­ње о сво­јим ду­го­го­ди­шњим ис­ку­стви­ма из обла­сти тран­сфе­ра ма­сног тки­ва ра­ди ко­рек­ци­ја на ли­цу.

„Овом тех­ни­ком мо­ћи ће да се ра­ди и ре­кон­струк­ци­ја дој­ке и то соп­стве­ним ма­сним тки­вом, обо­га­ће­ним СТЕМ ће­ли­ја­ма. Али, у свим тим но­ви­на­ма нај­ва­жни­ја је си­гур­ност па­ци­јен­та и то је им­пе­ра­тив. Ис­пу­ња­ва­ње ни­за стан­дар­да про­пи­са­них у Аме­ри­ци услов је да се до­би­је та, прак­тич­но, ли­цен­ца ква­ли­те­та и ни­воа си­гур­но­сти (Sur­gi­cal Fa­ci­li­ti­es Re­so­ur­ces Ac­cre­di­ta­tion) ко­ју је до­би­ла на­ша кли­ни­ка.”

Код нас се нај­ви­ше тра­жи по­ве­ћа­ње гру­ди и уса­на, ка­же др Цо­лић и ука­зу­је да ме­ђу па­ци­јен­ти­ма има све ви­ше му­шка­ра­ца. Они су ра­ни­је чи­ни­ли 5 од­сто кли­је­на­та, док их је да­нас већ 10 до 15 про­це­на­та. Од­лу­чу­ју се за ко­рек­ци­је на ли­цу, али и ре­ша­ва­ње про­бле­ма ће­ла­во­сти ко­ји се ра­ди уз по­моћ спе­ци­јал­ног ро­бо­та чи­ме се скра­ћу­је вре­ме тран­сплан­та­ци­је. Ак­ту­ел­но је и ле­че­ње пре­те­ра­не го­ја­зно­сти нео­пе­ра­тив­ном ме­то­дом по­ста­вља­ња си­ли­кон­ског ба­ло­на у же­лу­цу чи­ме се спре­ча­ва пре­ко­мер­но уно­ше­ње хра­не и у пе­ри­о­ду од шест ме­се­ци гу­би од 15 до 21 ки­ло­грам.

„По­јам ле­по­те код му­шка­ра­ца по­след­њих го­ди­на при­лич­но се про­ме­нио јер они же­ле да има­ју ра­ван сто­мак па, та­ко, и мла­ди љу­ди до­ла­зе на ли­по­сук­ци­ју, за­те­за­ње ли­ца, ко­рек­ци­ју ка­па­ка. Ка­да је реч о на­шим же­на­ма, по­ве­ћа­ње гру­ди и уса­на још је на пр­вом ме­сту што је ре­зул­тат естрад­ног трен­да.”

Ме­ђу­тим, све је ви­ше обич­ног све­та ко­ји же­ли да „не­што учи­ни за се­бе”. Мла­де де­вој­ке са из­ра­зи­то ма­лим гру­ди­ма све че­шће до­ла­зе на кли­ни­ку са же­љом и мол­бом да до­би­ју ле­по, нор­мал­но по­пр­сје.

„Па­ци­јент ко­ји зна шта хо­ће пред­у­слов је за до­бру ин­тер­вен­ци­ју али се, не­рет­ко, на­ша ви­ђе­ња ле­пог и нор­мал­ног ра­зи­ла­зе. Не­ке па­ци­јент­ки­ње тра­же, пла­чу, мо­ле па он­да и зах­те­ва­ју не­сра­змер­не гру­ди или усне. Кад их од­би­јем, оне оду код дру­гог хи­рур­га и за­то на ули­ца­ма има то­ли­ко же­на за па­чи­јим усна­ма.”

По­ред сво­је про­фе­си­је, др Цо­лић не кри­је ни страст пре­ма по­е­зи­ји и пу­то­ва­њи­ма. Збир­ку пе­са­ма је већ об­ја­вио, а са­да спре­ма књи­гу пу­то­пи­са из 190 зе­ма­ља ко­је је об­и­шао и о ко­ји­ма ће, ка­же, го­во­ри­ти кроз сво­је лич­но ви­ђе­ње ле­по­те, кул­ту­ре и оно­га што је у њи­ма до­жи­вео.

„Упра­во сам се вра­тио из Уз­бе­ки­ста­на, с пр­вог цен­трал­но­а­зиј­ског кур­са естет­ске хи­рур­ги­је. До­ма­ћи­ни су би­ли ве­о­ма ра­до­зна­ли да чу­ју све што је но­во, нај­ви­ше о до­стиг­ну­ћи­ма у ин­тер­вен­ци­ја­ма на гру­ди­ма и те­лу. У том под­не­бљу ли­ца ду­го оста­ју ле­па, али гру­ди и те­ло тра­же улеп­ша­ва­ње. Уоста­лом, сва­ка сре­ди­на има сво­је зах­те­ве, сво­ју тра­ди­ци­ју па и фе­ти­ше ле­по­те.”

А шта је „иде­ал­на ле­по­та”?

„Спој арап­ске и ру­ске кр­ви, по­ма­ло ко­со­о­ких ле­по­ти­ца, на­рав­но ви­со­ких и тан­ких. Да­кле, ру­ска ори­јен­тал­на ле­по­та ко­ја је не­у­по­ре­ди­во леп­ша од бра­зил­ске. Јер, ту не­ма хи­рур­ги­је као у Бра­зи­лу или Ко­лум­би­ји где сам на пла­жа­ма био за­те­чен та­ла­си­ма си­ли­ко­на и спре­да и по­за­ди.”

За­то др Ми­о­драг Цо­лић же­на­ма по­ру­чу­је: Бу­ди­те ле­пе из­ну­тра. Јер, „жен­ска ле­по­та се не ме­ри ку­би­ци­ма си­ли­ко­на”.

Ја­сми­на Па­вло­вић-Ста­ме­нић