Дух времена

Колико пута смо чули како је „доста тога да се ми из Србије извињавамо за злочине почињене над другим народима у региону”? Колико пута смо чули вапаје да се „нама нико није извинио”? Колико пута је неко забринуто констатовао да „злочине над Србима нико не признаје”? Тешко је извести рачуницу, будући да су се ова питања чула у свакој расправи о помирењу у региону, било да се водила у телевизијском студију или у локалној кафани.

Међутим, протеклог викенда су сви они, који су са тешкоћама бранили став да Србија мора да се суочи са злочинима својих сународника, добили добар додатни аргумент за расправу. Први пут је један хрватски председник посетио Републику Српску и одао почаст српским жртвама, а један истакнути представник бошњачке политичке елите се први пут отворено супротставио негирању једног злочина који је починила Армија БиХ.

Председник Иво Јосиповић је, као ниједан хрватски председник пре њега, за само три и по месеца председничког мандата два пута посетио Босну и Херцеговину и одао почаст на местима страдања и Хрвата и Бошњака и Срба. Не само што се притом и извинио за улогу Хрватске у минулим ратовима, већ је веома отворено о прошлости разговарао са свим саговорницима без, за ове просторе уобичајеног, пребројавања који народ има више жртава и чије су жртве важније или страдале на монструознији начин.

Јосиповићева посета БиХ постала је још значајнија кад је један од његових домаћина – лидер Странке демократске акције Сулејман Тихић – изјавио да се 1992. године у Добровољачкој улици догодио злочин над припадницима ЈНА. Бошњачка политичка и верска елита, предвођена Харисом Силајџићем, одмах се обрушила на Тихића, не схватајући притом да је ова изјава и то изговорена од лидера странке, коју је основао Алија Изетбеговић, најбољи знак да бошњачка елита почиње да излази из атмосфере рата, који је завршен 1995. године.

Упркос томе што ће се увек наћи неко ко ће рећи да Јосиповић и Тихић „то само раде реда ради” или „они то само раде због Европске уније”, њихови поступци, као и претходни председника Србије Бориса Тадића, без премца, представљају заокрет у међусобним односима у региону. Овакви поступцима политичке елита јасно дају поруку да су жртве – жртве без обзира на националну припадност, а да починитељи злочина морају да буду кажњени без обзира на националност.

Ипак, није све тако ружичасто као би могло да изгледа на први поглед, јер последице ових иступа тек би требало да уследе. Осим тога, и даље балканским државама „дрмају” разни који не схватају да је рат давно завршен и којима ће злочин над „оним другим” народом бити увек мањи него онај над њиховим.

Балкански народи крајем осамдесетих година прошлог века већ су направили огромне грешке због неразумевања да се променио дух времена у којем живе. Понављање сличних грешака било би погубно.