Пирати са реке Кишон

Пр­ви чо­век изра­ел­ске тај­не слу­жбе, Мо­са­да, Ме­ир Да­ган, го­во­ре­ћи пред од­бо­ром за спољ­ну по­ли­ти­ку и од­бра­ну изра­ел­ског Кне­се­та ис­та­као је по­чет­ком ове сед­ми­це да су се „стра­те­шке ве­зе из­ме­ђу Је­ру­са­ли­ма и Ва­шинг­то­на по­ла­ко про­ме­ни­ле од кра­ја хлад­ног ра­та”. „Ма­ло по ма­ло, Изра­ел по­ста­је ма­ње стра­те­шки ва­жан за Аме­ри­ку”, ре­као је шеф Мо­са­да, до­да­ју­ћи да је за Ва­шинг­тон ре­ша­ва­ње изра­ел­ско-па­ле­стин­ског кон­флик­та по­ста­ло ма­ње ва­жно кад су схва­ти­ли да ни­јед­на стра­на ни­је спрем­на за до­го­вор.

Мо­са­дов пр­ви чо­век ми­слио је пре све­га на то што се нај­ве­ћи део аме­рич­ког ан­га­жо­ва­ња на Бли­ском ис­то­ку усме­рио на Ирак и Ав­га­ни­стан, бу­ду­ћи да је ово­не­дељ­ни до­га­ђај са изра­ел­ским осва­ја­њем бро­до­ва упу­ће­них у по­јас Га­зе још јед­ном по­твр­дио да стра­те­шко изра­ел­ско-аме­рич­ко при­ја­тељ­ство оста­је на сна­зи без об­зи­ра на про­ме­ну по­ли­ти­ке ко­ју је Ба­рак Оба­ма до­нео у Бе­лу ку­ћу.

САД су прак­тич­но је­ди­на за­пад­на си­ла ко­ја ни­је осу­ди­ла што су изра­ел­ски мор­на­рич­ки ко­ман­до­си осво­ји­ли фло­ти­лу при че­му је по­ги­ну­ло де­ве­то­ро љу­ди. Шта­ви­ше, аме­рич­ки пот­пред­сед­ник Џо­зеф Бај­ден је отво­ре­но ре­као да Изра­ел има „ап­со­лут­но пра­во да бри­не о сво­јим без­бед­но­сним ин­те­ре­си­ма”, до­да­ју­ћи да је „за Изра­ел ле­ги­тим­но да ка­же 'Ја не знам шта је на том бро­ду. Ти ти­по­ви (Ха­мас) су ис­па­ли­ли 3.000 ра­ке­та на мо­је гра­ђа­не”.

И за­и­ста и не чу­ди изра­ел­ска пре­до­стро­жност, али бу­ду­ћи да је пре­сре­та­њу фло­ти­ле по­ги­нуо и је­дан де­вет­на­е­сто­го­ди­шњи аме­рич­ки др­жа­вља­нин тур­ског по­ре­кла у ко­јег је пу­ца­но чак пет пу­та, те­шко је за­ми­сли­ти да би Бај­ден имао то­ли­ко ра­зу­ма­ва­ња да ни­су у пи­та­њу Изра­ел­ци. Не са­мо то, не­го би ова­кву „ди­пло­мат­ску так­тич­ност” Оба­ми­не ад­ми­ни­стра­ци­је у слу­ча­ју не­ке дру­ге зе­мље осу­ди­ли пре све­га опо­зи­ци­о­ни ре­пу­бли­кан­ци.

Без об­зи­ра што бло­ка­да, ка­ко опи­су­је бив­ши пред­сед­ник аме­рич­ког Са­ве­та за ме­ђу­на­род­не од­но­се Ле­сли Гелб, „ни­је са­вр­ше­но ра­ци­о­нал­на, али је са­вр­ше­но ле­гал­на”, Изра­ел­ци су бра­не­ћи бло­ка­ду Га­зе очи­глед­но упа­ли у зам­ку оних ко­ји су же­ле­ли да по­ве­ћа­ју ме­ђу­на­род­ни при­ти­сак да се укло­ни бло­ка­да, по­том да угро­зе изра­ел­ско-тур­ске од­но­се и да по ко зна ко­ји пут на­ру­ше имиџ је­вреј­ске др­жа­ве.

Упр­кос то­ме што је по­твр­ђе­но да је на бро­до­ви­ма упу­ће­ним у Га­зи би­ло и при­пад­ни­ка ор­га­ни­за­ци­ја ко­је су бли­ске ме­ђу­на­род­ним те­ро­ри­стич­ким ор­га­ни­за­ци­ја­ма, при­ти­сак на Изра­ел да уки­не бло­ка­ду Га­зе не па­да, док је све еви­дент­ни­је да је Је­ру­са­лим из­гу­био прак­тич­но је­ди­ног при­ја­те­ља у ре­ги­о­ну – Ан­ка­ру.

Ор­га­ни­за­то­ри фло­ти­ле за Га­зу ус­пе­ли су да про­блем Га­зе из­ме­сте на са­свим дру­ги те­рен те да у зад­њи план ста­ве то да је су­шти­на при­че у то­ме што Ха­мас не же­ли да са­ра­ђу­је са уме­ре­ним Фа­та­хом и фор­ми­ра за­јед­нич­ку вла­ду Па­ле­стин­ске упра­ве, ко­ја би кон­тро­ли­са­ла не са­мо За­пад­ну оба­лу већ и по­јас Га­зе. Све у све­му, пи-ар бит­ка је за Је­ру­са­лим из­гу­бље­на а Изра­ел­ци су у јав­но­сти по­но­во „ло­ши мом­ци”.

Ша­љив­џи­је већ пре­по­ру­чу­ју изра­ел­ској мор­на­ри­ци да уме­сто што при­пре­ма сво­је ко­ман­до­се на ре­ци Ки­шон, по­ша­ље их у се­ла на при­о­ба­љу Со­ма­ли­је код ис­ку­сних со­мал­ских пи­ра­та ко­ји су се већ из­ве­шти­ли да осво­је пре­ко­о­ке­ан­ске бро­до­ве и то нај­че­шће без ијед­не жр­тве или ис­паљ­ног мет­ка.

Ре­ка Ки­шон је у Изра­е­лу по­зна­та и по за­га­ђе­но­сти ко­ја до­ду­ше не мо­же ни да се упо­ре­ди оба­лом Лу­и­зи­ја­не ко­ју већ да­ни­ма за­пљу­ску­је наф­та, ко­ја ши­кља из ха­ва­ри­са­не под­вод­не бу­шо­ти­не Бри­тиш пе­тро­ле­у­ма. Овај енер­гет­ски ги­ганг не са­мо што је по­тро­шио ви­ше од ми­ли­јар­ду до­ла­ра по­ку­ша­ва­ју­ћи да са­ни­ра ха­ва­ри­ју на нафт­ној плат­фор­ми у Мек­сич­ком за­ли­ву, већ је др­жав­ни ту­жи­лац САД по­кре­нуо кри­вич­ну ис­тра­гу за од­го­вор­ност у овом слу­ча­ју, док не­ки ана­ли­ти­ча­ри про­це­њу­ју да укуп­ни цех за Бри­тиш пе­тро­лум из­но­си­ти чак 37 ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Бе­ла ку­ћа им је већ ис­по­ру­чи­ла ра­чун од 69 ми­ли­о­на до­ла­ра за тро­шко­ве чи­шће­ња из­ли­ве­не наф­те, али гнев аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је је све ве­ћи та­ко не­ки ана­ли­ти­ча­ри ка­ћу да их не би за­чу­ди­ло да по­ли­циј­ске ли­си­це за­звец­ка­ју у се­ди­шту ове ком­па­ни­је.

Док Оба­ми наф­та у Мек­сич­ком за­ли­ву пре­ти као сво­је­вре­ме­но ура­ган Ка­три­на Џор­џу Бу­шу, не­мач­ка кан­це­лар­ка Ан­ге­ла Мер­кел се су­о­ча­ва са пра­вом ки­шом остав­ки, од ло­кал­них пар­тиј­ских ли­де­ра до пред­сед­ни­ка Не­мач­ке. Шта­ви­ше, и за­јед­нич­ка европ­ска ва­лу­та кли­зи низ­бр­до та­ко да не­мач­ка „гво­зде­на фрау” про­жи­вља­ва те­шке др­жав­нич­ке тре­нут­ке.

Не иду јој на ру­ку ни те­о­ре­ти­ча­ри за­ве­ре ко­ји ка­жу да се о евен­ту­ал­ној „са­хра­ни евра” од­лу­чу­је да­нас на­до­мак Бар­се­ло­не, по­след­њег да­на го­ди­шњег са­стан­ка Бил­дер­берг гру­пе. Ипак, упра­во су на са­стан­ци­ма ове тај­но­ви­те не­фор­мал­не гру­пе свет­ских моћ­ни­ка на­ста­ле и иде­је ко­је су увек во­ди­ле све ја­чим европ­ским ин­те­гра­ци­ја­ма. Су­ви­ше је уло­же­но у про­је­кат „евра” да би се тек та­ко бр­зо пу­стио низ во­ду.

Не­над Ра­ди­че­вић