Дуг и кривудав пут

Корице књижице за нови албум „Brothers” дуета „The Black Keys” дизајниране су као реплика омота плоче Хаулина Вулфа „This Is Howlin' Wolf's New Album” из 1969. године. На основу тога би се могло помислити да су се момци вратили гаражном блузу који су сјајно прашили све до албума „Attack And Release” из 2008. године. Ствари, међутим, не стоје тако. Нови носач звука означава почетак нове авантуре. Овог пута на репертоару је врло углађена мешавина блуза и соула. Некада смо у музици овог двојца препознавали блузерску резолутност енглеских скупина „Free”, „Cream” и „Groundhogs”. Данас препознајемо блуз-соул рафинман са плоча Боза Скегса

Ден Оербак и Патрик Керни су чланови „The Black Keys”. На албуму „Brothers” појављује се још један важан протагониста. То је студио „Мацл Шоулц”. Ради се о легендарном месту за снимање музике. Своје најбоље снимке ту су направили Арета Френклин, Вилсон Пикет, Ерик Клептон, Лyнyрд Скyнyрд и други. Музика у том простору има посебан звук. Оербак и Керни су, као пасионирани љубитељи, то знали. Зато су се и обрели тамо. Њихов опаки гаражни блуз – који смо толико волели свих ових година – под дејством тамошње магије се променио. Тамо где су били бука и бес, електрична струја и дисторзирани звук, сада су уврнута осећања, необична атмосфера и неочекиване конотације. 

Једном је речено да је Боби Бленд увео блуз – са раскршћа на којем је Роберт Џонсон продао душу ђаволу – у спаваћу собу страсних љубавника. Музика са албума „Brothers” као да наговештава да је блуз поново на улици. Прати разишле љубавнике који се после доброг провода у јефтиној мотелској соби враћају кући. Секс је био добар, али нешто није уреду. Грех је у мислима, а зебња у срцу. Такве асоцијације буде песме „Too Afraid To Love You”, „I’m Not One” и фантастична обрада напева Џерија Батлера „Never Gonna Give You Up”. 

Нумере „Next Girl” и „Ten Cent Pistol” спадају међу најбоље које је тандем Оербак – Керни створио током досадашње каријере. Ова потоња припада жанру такозваних балада о убиству. Конструисана је око убитачног рифа какав су некад употребљавали Џек Брус и Ерик Клептон. Ствар је продукцијски ублажена и измењена. Жестину и брзину су заменили мистика и језа. Атмосфера и прича су испред пропулзивности и директности. Ден Оербак се на албуму „Brothers” представио као велики рок певач. Пева као изгубљени брат Пола Роџерса и Вана Морисона.

„The Black Keys” су се променили у артистичком смислу. Блуз умочен у бензин и запаљен, који пламти на њиховим раним албумима, више им није довољан. Откривени су нови афективни простори. Треба их истражити и музички уобличити. „Живот није што и поље прећи”, говорио је један песник. Путеви су дуги и кривудави. Иде се горе и доле, лево и десно. Музика са албума „Brothers” говори о томе. Са њом у ушима не може да се залута.