Руски квас из Мршинаца

Чачак – Предузеће „Мала компанија“ почело је производњу руског кваса у Мршинцима код Чачка, с десеторо запослених и капацитетом од 300.000 флашица месечно. То је, ето, најсажетија лична карта једног новог посла на српски начин, али и сликовита прича о запошљавању и борби за мало места под тржишним сунцем.

У чачанском погону БИП-а три деценије радила је једина куваона кваса на овом делу Балкана, али су је пре две године нови власници фабрике преселили у Београд. У Чачку су остали незапослени радници и њихово знање.

– То нам је дало идеју да овде поново правимо квас из наше младости. Недавно смо окупили стару екипу са најбољим куваром кваса у Србији Предрагом Маџаревићем на челу, који ради по оригиналној рецептури из Ростова – каже за „Политику“ Мирослав Милинковић, инжењер из Чачка, један од сувласника „Мале компаније“.

Други ортак је његов пријатељ, лекар из Београда, Миодраг Живковић. Производњу су организовали у поморавском селу, у закупљеној згради и са опремом на којој је доскора Драган Чикириз правио сокове.

Припрема кваса по старим рецептима јесте врло сложен и дуготрајан поступак, с много рада. Од намакања зрна јечма и ражи, клијања и парења па до сушења, млевења и припреме слада протекне и више од 70 дана. То је мудролија која се, дабоме, најбоље ради у Русији, где Чачани и купују сируп. Производи се у Курску, допрема у Србију у бурадима и овде прерађивача кошта од два до 2,20 долара по килограму.

– Ми од тог сирупа кувамо квас, додајемо угљен-диоксид и пиће се пастеризује и флашира. Нема адитива ни конзерванса, све је природно. Малопродајна цена је између 30 и 40 динара и обе боце, повратна и неповратна, садрже 0,33 литра. Трговци у Шумадији хоће да раде са повратним боцама, док у Београду и Војводини нико нема простора ни времена да мисли о амбалажи – вели Милинковић.

Он приповеда да квас доприноси очувању здравља и јача радну способност. Откривен је пре више од миленијума и први пут поменут 989. године у Русији кад је кијевски кнез Владимир, повевши поданике у хришћанство, прибележио: „Поделити народу храну, медовину и квас“. Много година касније, Сергеј Јесењин је у поеми „Ана Сњегина“ испевао: „Свако има бојене прозорске капке, празником месо и квас“.

– Желимо на почетку да се пробијемо квалитетом, да га усталимо и ширимо тржиште. Ушли смо у Београд, Војводину, у Шабац, лесковачки крај, док овде у Шумадији већ постоји навика да се пије квас. Машине смо закупили на пет година, уколико се ово покаже као добар програм, уложићемо и нова средства – наводи Милинковић који је од 1982. до 2000. године био директор сладаре, а неко време и пиваре БИП-а у Чачку.

„Мала компанија“ из Мршинаца већ припрема и свој други производ, посебно паковање квасног сирупа из Курска, као пробиотички додатак исхрани. По деловању на организам, квас је сличан кефиру, кумису (кисело кобиље млеко), киселом млеку и ацидофилину (врста јогурта).

Поред труда, знања и пословних веза, шта је још било потребно уложити у почетак оваквог посла, са десет нових радних места? Око 60.000 евра.

Гвозден Оташевић